„Taj pedagoški rad je po sebi jedan poprilično klizav teren i vrlo zahtevan posao, ali tokom vremena sam uspeo da iskristališem neke metode i razmišljanja i način da tim klincima pomognem”, naveo je za bilten i sajt JPF-a Pavle Jerinić. Podsetio je da će 3. novembra biti šest meseci od masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar” u Beogradu.

„Posle tog tragičnog događaja se floskula „Pričajte sa svojom decom” nekako ponovo ustalila. Međutim nisu svi sposobni, i ne umeju svi da pričaju sa svojom decom, ali i ne umeju svi da budu baš sjajni roditelji. Ono što je poenta, a mislim da je poenta i ove predstave, da ako ne umeš da pričaš – pevaj. Ako ne umeš da pevaš, piši, crtaj, igraj... šta god, samo radi nešto sa svojom decom. A ovo može biti i šlagvort za ovogodišnji moto JPF-a  „Šta misliš o svom ocu?”, što je vrlo bitno pitanje. Na kraju jednog dana kada se budu svodili računi, doći će na naplatu to kakav sam ja bio otac svojoj deci, kakvi su oni bili očevi svojoj deci i tako redom. Moram priznati da se ova predstava sjajno uklopila u ovaj festivalski moto, da je došla „ko kec na jedanaest“ i prosto ne znam da li smo mi njegov moto ili je on moto nama.”

Pored glume bavite se i muzikom, pevate i svirate gitaru. Te sve ljubavi objedinjene su u liku koji tumačite. Možemo li onda reći da „Deca” nosi i nešto Vaše autobiografsko?

„U poslednje vreme, što se tiče mog rada u pozorištu, iskristalisala su mi se neka dva „pravca“ kojima želim da se bavim i koje želim da istražujem. Jedno je ono što su „Deca“ i žurka i koncert, ono što je potpuno divlje i duboko u isto vreme, a s druge strane je neki hiperrealizam ili filmsko dočaravanje pozorišta. To mi je ova predstava i omogućila. Takođe sam postao otac pre dve i po godine, pa mi istraživanje u njoj još više prija. Kroz nju sam uspeo da, u potpunosti, prožmem svoj život.”

Pored glume, rada sa decom, angažovani ste bili i na još jednom „dečjem poslu”, sinhronizaciji crtanih filmova.

„Žao mi je što se time ne bavim poslednje tri godine. Poslednji put sam ušao u gluvu sobu kada je korona bila u punom jeku, a do tada petnaest godina nisam iz nje izlazio. To je jedan preinspirativan posao koji te oslobodi skroz, čak i kad si inhibiran. Rad u svemu tome jako mi prija, ne sad da me po nekom liku iz crtaća prepoznaju, nego kad im roditelji spomenu da radim crtaće i kada zatvore njihove okice, a ja progovorim, onda ih razgorače i desi im se nešto što im se do tada nije desilo i što im u tom periodu znači - da vide svoj omiljeni lik u drugom izdanju, a automatski i meni znači i izuzetno prija. ”

Vaš otac je proslavljeni glumac i u porodici imate još sjajnih glumaca. Da li i koliko Vam je to pomoglo u profesionalnom opredeljenju i životu?

„Ime kao ime ne mogu da kažem da mi je nešto pomoglo, možda mi je pomoglo iza leđa. Meni,’u lice’, nije, ali pretpostavljam i da jeste, da ja to ne znam, da nisam ni svestan. S druge strane, Branku je vrlo rano bilo jasno šta volim i čime ću želeti da se bavim. Na vreme mi je usadio radnu etiku i pozorišno vaspitanje. Dosta sam vremena provodio na probama, u bifeu i na predstavama. Tako da sam vrlo rano shvatio šta je to, kako u tom sistemu čovek treba da funkcioniše i kako prema tom poslu treba da se ponaša. Mimo toga, trudio se da mi prikaže i pozitivne i negativne strane ovog posla, a ja, tadašnji srednjoškolac, želeo sam da čujem samo pozitivne, što je bila zabluda koju ja sada susrećem sa srednjoškolcima sa kojima radim. Za njih se trudim da im podrobnije dočaram negativne stvari, iz razloga što vrlo često ne upiše svako fakultet, nakon čega se doživi ozbiljan emotivni brodolom sa kog je teško prikupiti se. Mislim da kod klinaca od osamnaest godina ne treba da postoji takav ponor, jer imaju ceo život ispred sebe.”

Bogdan Damnjanović