Ovo je nekakav novi pravac kojim će i druga naša pozorišta krenuti?

„Ne moramo uvek definisati umetnost, stavljati je u kalupe, važno je da se otvaraju nova pitanja, da se zahtevaju neke nove umetničke slobode. Pogrešno je bilo kakvo kalupljenje jer smo kao ljudi svi jedinstveni i takvo umetničko delo treba negovati. I publika je često zbunjena ovom predstavom jer ne može da je stavi u neku fijoku, nekad ih to iziritira jer im nije poznat umetnički izraz. Sa druge strane, postoje i oni koji su oduševljeni,  jer ih ova predstava radi na nekom arhetipskom nivo, pre svega, na nivou teksta i muzike, a potom i kolektivne igre.”

Kako ste tražili svoje mesto u jednoj ovakvoj ansambl predstavi u kojoj nema izrazitih uloga?

„Tako što sam se trudila da kao pojedinac unesem nešto svoje, a opet svi smo se odrekli svog ega i uneli samo ono što je lepo u nama, a to je izraz naše duše. Svako je kreirao ono što lično može da ponese i ono što ga lično gađa u ovoj predstavi. Kad odustanete od ega, od glumačke potrebe da se stalno dokazujete na sceni, establišmentu i mejnstrimu u pozorištu i u umetnosti uopšte i počnete da uživate, onda dobijete ansambl predstavu i umetničko delo.”

Koja pitanja su Vama važna u ovoj predstavi?

„Imam dvoje dece, takođe sam i pisac pozorišnih komada koji su društveno angažovani. Ino što je meni intrigantno jeste bavljenje temom na nivou kolektivno nesvesnog, ta energija na nivou duše, bez promišljanja, a koju donose Milena Marković i Irena Popović kao jedan kompletan umetnik, i to su prenele na sve nas. To je taj poziv duše.”

Pored glume i pišete?

„Napisala sam šest pozorišnih komada i dva scenarija koja su na čekanju. Već devet godina imam svoju pozorišnu trupu pod nazivom „URA- Umetnička radna akcija”, za koju pišem. Pišem i za decu i za odrasle, potpuno različite stvari, ali su svi moji tekstovi izrazito društveno angažovani, čak i oni pisani za decu. Zato mi odgovara ovo izmeštanje pozorišta iz kutije, jer se i ja time bavim, idemo od mesta do mesta, a opet imamo publiku koja po nekoliko puta dolazi da nas gleda. Sa ovom predstavom Narodno pozorište je postalo jedno drugačije pozorište, neću reći savremeno jer savremeno pozorište ne postoje, reći ću „teatar duše“, jer kad pričate iz duše, to postaje autentično, aktuelno, pa samim tim i novo, jer je priča duše uvek nova.”

M.Petrović