Empatija je izuzetno vezana za fotografiju, govorio je te večeri Hrvoje Polan, čiji je objektiv devedesetih zabeležio lica rata ostavljajući nam niz dokumenata kao opomenu. Priznavao je princip podele na dobre i loše ljude, a ne po nacionalnoj priči i smatrao da je odgovornost ono o čemu ne vodimo brigu, ne samo prema fotografiji i novinskim tekstovima, već kako je tvrdio i o vlastitim životima.

Nije krio razočaranost što je društvo kompletno otišlo u apatiju, što je krivulja drastično otišla na dole i što nas više nije briga jednih za druge. Isticao je da medjusobni strah, da se bojimo jedni drugih, moramo prevladati i pričati o empatiji, altruizmu, pružiti ruku jedni drugima i učiniti sve da se "oni" na vlasti boje nas, a ne mi "njih".

Od fotografije pljačke kninske robne kuće posle “Oluje” kao fotoreporter “Ferala”, zatim ratišta u Bosni i kasnije kao fotoreporter Rojtersa i AFP-a, do pojasa Gaze, migrantske krize, društvenih potresa, Hrvoje Polan slikao je ono što vidi i nikada nije bio propagandist za razliku od mnogih u ovoj profesiji, naročito devedesetih. Njegovi radovi objavljivani su u vodećim svetskim časopisima, a pojedine fotografije uvrštene u najboljih sto slika u periodu 1990-2000. godine u Muzeju moderne umetnosti MoMA u Njujorku. Hrvoje Polan jedan je od malobrojnih heroja našeg doba čijim ću se fotografijama uvek vraćati i čitati, kaže Žanka Erić, novinarka “Vesti” Užice.