-Asocijacija na Jugoslovenski pozorišni festival je mnogo. Mnogo mi znači. I naše premijere i reprize u pozorištu su za mene vrsta terapije, umesto sedativa, jer godine nose probleme. I dok sam radila nalazila sam vremena za pozorište. Dok čitam knjigu ja sam tamo gde se radnja odvija, a da ne govorim o živoj sceni, o doživljaju u pozorištu. Volim da ispoštujem naše autore, njihov trud, tako da i u bioskop idem da gledam samo naše filmove. Ja poštujem njihov posao, za mene je to velika umetnost i nedostaju mi kada ih ne viđam. Sada sam izgubila vid na desnom oku, malo slabije i čujem, ali zato sedim malo bliže sceni tako da mogu da pratim predstave. Ne mislim da sam specifična, živim punim životom za moje godine (84), volim pozorište, dobru knjigu, cveće, ručni rad i sve me to ispunjava.

-Predstave mogu mnogo da me dotaknu, o njima razmišljam. Svaka predstava je nešto novo, sve vreme dok ne zaspim vraćam odgledane scene.Neću zaboraviti „Došljake“ kad je Vaha bukvalno prelazio Đetinju.U toj predstavi sam se pronašla jer i ja sam dođoš u ovom gradu. Pored toga, sam Festival mi je doneo divne trenutke. Slikala sam se sa Đuzom, mojim Čarapanom, čiji otac mi je bio razredni starešina. Iz tog kraja potekli su mnogi veliki glumci: Milan Puzić, Čkalja, Rada Živković, iz mlađe generacije Ćetković, i odatle ja nosim ljubav prema pozorištu. Od kad sam bila mala volela sam da idem na sabore, da deklamujem, pevam u crkvenom horu, dok moje sestre nisu imale te sklonosti. Jednostavno, neke stvari se ne uče.

-Mladi me oduševljavaju, vidim ih u gledalištu na Festivalu. Žao mi je što ih nema više u publici za redovan reperoar užičkog pozorišta. Dok sam radila pokušavala sam da animiram mlade koleginice, ali ko nema želju i naviku da ide u pozorište uvek ima izgovor: ili nema frizuru, ili nema šta da obuče. Zato sada nikoga ne zivkam, digla sam ruke i jednostavno uživam. Gospodinu Vlasti Velisavljeviću nakon predstave „Hamlet“ prišla sam i rekla da je on najstariji na sceni, a ja u publici i time se ponosim!