Program Jugoslovenskog pozorišnog festivala, koji sam pratila godinama, imao je nesumnjivo veliki uticaj na izbor mojih studija i želju da se bavim dramaturgijom.

Sa distance koju trenutno imam, jer ne provodim mnogo vremena u Užicu poslednjih godina, ovaj festival mi deluje još bitnije nego pre sedam godina, kada sam započela studije na Fakultetu dramskih umetnosti. Produkcija značajnijih pozorišnih predstava i festivala je još uvek centralizovana i fokusirana na Beograd, tako da je ponuda iz ove oblasti kulture u drugim gradovima prilično siromašna. Festival koji godinama insistira na produkciji iz regije je samim tim vrlo važan ne samo za Užice, već i za ceo region.

Brojna publika Jugoslovenskog pozorišnog festivala pokazuje iz godine u godinu ne samo da se građanke i građani Užica interesuju za pozorište, već da postoji veliki potencijal da se ovaj festival pretvori u jaku regionalnu platformu. Kod nas postoji i izvesna idealizacija ovog posla, gde se daje prednost poznatim rediteljima i autorima, dok savremeni i mladi autori moraju vrlo često da prihvataju krajnje nepovoljne i nepoštene uslove rada. To naravno ne laska ni etabliranim i institucionalizovanim rediteljima i teatrolozima, jer se postavlja pitanje šta oni rade sa svojih pozicija kako bi situacija postala bolja. Uprkos velikom trudu i radu nezavisne izvođačke scene na promeni trenutne situacije, ono što primetno izostaje jeste institucionalna podrška.

Daljim razvojem ove komunikacije stvoriće se, nadam se, i bolji uslovi za mlade autore, reditelje, glumce i teatrologe. Mislim da je to prvi korak u otvaranju prostora za neke uzbudljivije i eksperimentalnije umetničke pozicije od onih na koje smo navikli u domaćim pozorištima.

Želim da verujem da delimo mnogo više od problema. Delimo zajednički kulturni prostor i razumemo se, sa prevodom ili bez njega.