Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

24. JPF - Izveštaj selektora Bojana Munjina

24 sep

Junak našeg doba

Zaista: ko je junak našeg doba? Kroz vekove, znali smo ko su ti junaci. U životu i u pozorištu, bar kako je to tvrdio Turgenjev, postoje dve vrste ljudi: ili si Hamlet ili Don Kihot. Svu njihovu braću i sestre, zvali se oni Aristotel, Petar Veliki, Jovanka Orleanka, Nikola Tesla i mnogi drugi, mi smo poznavali i divili smo im se. U ovo novo vreme, kako bi tužno rekao Dis, na visoko su se podigli sutereni i mi danas više ne možemo sa sigurnošću da kažemo ko su naši uzori.

S obzirom da Jugoslovenski pozorišni festival „Bez prevoda“ u Užicu sve ove godine pokušava da osluškuje život i na pozorišnim daskama i u stvarnosti, želeli smo ovogodišnjim izborom predstava da tematizujemo to osećanje današnje civilizacije, koja, uz gomilu iluzornih nadanja, površnih atrakcija i lažnih idola, traži ali ne pronalazi svoje prave vrednosti. Pozorište svako osećanje vremena čuva u svojim njedrima pa tako i ovu današnju masovnu ljudsku zbunjenost, strepnju i nesređenost pokazuje svetu, u meri svoje estetske snage i društvene zabrinutosti. Zato slogan našeg ovogodišnjeg pozorišnog okupljanja glasi „Ko je junak našeg doba?“ i zato smo u izboru predstava, među sijaset ponuđenih na raznim stranama naše regije, birali one koje se po našem mišljenju hrabro i uspešno bave ovom prvorazrednom i odsudnom dilemom našeg vremena.

Zato „Nečista krv“ Narodnog pozorišta iz Beograda koju smo pozvali na festival, prema romanu Bore Stankovića i u režiji Milana Neškovića, ne bavi se tek starim Vranjem i njegovim patrijarhalnim odnosima, nego naslućuje naše vreme, u kojem se tako antijunački rasprodaje sve što vredi, da bi se pošto poto držala glava iznad vode.

Zato „Lorencačo“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, prema tekstu Alfreda de Misea i u režiji Borisa Liješevića, nije samo priča o borbi klanova u Firenci u vreme renesanse nego je to današnji pogled na jednog dečaka tiranoubicu, koji je želio da dobije svoje mesto u istoriji a izgubio je sve.

Predstava „Kavkaski krug kredom“ Narodnog pozorišta iz Sarajeva, prema komadu Bertolda Brehta i u režiji Paola Mađelija, govori opet o tome kako su prevrati, revolucije, vojskovođe i njihove velike ideje, uz milione mrtvih, samo slama koja brzo gori i jedino što čoveku ostaje – možda je to jedino vredno – jeste da se izbori za očuvanje života onih koji se tek rađaju.

Iz Zagreba dolazi predstava „Blu Mun“, prema romanu Damira Karakaša i u režiji Borisa Liješevića koja govori o našoj generaciji 80-ih koja je verovala da je rokenrol drugo ime za bratstvo i jedinstvo a onda je rat pomeo sve njihove snove i jedne bacio u bratoubilačke rovove a druge lišio njihovog imena, identiteta i dostojanstva.

JDP-ov „Vrat od stakla“, prema komadu Biljane Srbljanović i u režiji Jagoša Markovića, tegobna je rekapitulacija socijalističkog doba do današnjeg dana, koje je Borislav Pekić tako setno nazvao 'vremenom koje su pojeli skakavci' a današnji njegovi junaci ostali su na pustoj ledini svojih izjalovljenih nadanja.

Četiri decenije nakon onog slavnog filma Emira Kusturice, iz Kamernog teatra 55 u Sarajevu dolazi predstava „Sjećaš li se Doli Bel“, u režiji Kokana Mladenovića, u kojoj su danas centralne figure na sceni - koferi, sa kojima balkanski nesretnici, bez iluzija i nade napuštaju mesto na kojem su pre ratova i krvi, verovali da jesu junaci ali nakon njih su definitivno odustali to da budu.

Konačno, Molijerov „Tartif“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Narodnog pozorišta iz Sombora u režiji Igora Vuka Torbice, prava je slika našeg vremena u koji su se, umesto junaka, ušunjali foliranti svih fela i koje, kako je zapazio jedan pozorišni kritičar, pronalazimo svuda: na televiziji, u novinama, u našim domovima i životima, sve praznijim od suštinski bitnog sadržaja.

Zato na ovogodišnjem užičkom pozorišnom festivalu želimo preko umetnosti, dobrih predstava, velikih režisera i sjajnih glumaca, da prikažemo današnje stvari onakve kakve jesu; „jadni proizvod stvarnosti“ o kojem je govorio Šiler, ne zato da bismo dalje hranili bezvoljnost i apatiju, nego zato da bi se prisetili da postoje i druge vrednosti i bezimeni heroji među nama koji su te vrednosti spremni podržati. Nadamo se da je ovakva ideja dostojna pozorišnog Užica i njegovih gostiju.

Bojan Munjin