Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Bojan Munjin: Ovo vreme bi se moglo uporediti sa zadnjim fazama Rimskog carstva

25 okt

- Kažu da je na papirusu u piramidama Starog Egipta nađen zapis na kome piše: „Živimo u dobu koje se raspada! Mladi se ponašaju nedolično, ne poštuju starije, ne cene prave vrednosti“. Od tog doba do danas čini se da se svet stalno urušava. U tom pravcu ide i Vaš zaključak koji ste izneli u obrazloženju selekcije Festivala 2016, tema koje predstave tretiraju i vremena koje nas okružuje, a to je da smo poklekli „ejdžizmu“, da svi moraju biti mladi i lepi da bi bili uspešni.

Kako objašnjavate da se protokom vremena ništa ne menja i da nam je to opet preokupacija?

Munjin: Tačke odgovora mogu biti različite. Jedna od njih je u vezi te mladosti i lepote. Ovo vreme bi se moglo uporediti sa zadnjim fazama Rimskog carstva, kad su svi bili mladi i lepi, o čemu svedoče spomenici koji su takvi, i onda je carstvo propalo, naprosto, jer se iznutra urušilo. Svi ozbiljni historičari kažu da varvari nisu bili problem propasti carstva, već to što osim mladosti i lepote nisu imali unutrašnju os postojanja, a ako te ose nema onda sve počinje da se klima i propada. E, sad, na višoj razini te propasti i mogućnosti propasti kao što pišu u piramidama, ili u Bibliji, 2000 godina nakon piramida, na nekoliko mesta se spominje „ovo su poslednja vremena“ ili „približava se carstvo nebesko“ i takve stvari, ta tema je neprestano na vidiku i ona govori o prirodi čoveka i prirodi sveta.

To znači da zapravo sa čovekom i sa svetom neprestano nešto nije u redu. To je uvek jedan prostor, unutrašnji čovekov i vanjski svetski, to je prostor sa greškom. To je inherentno, to je u prirodi stvari i mi se toga ne možemo osloboditi čak i kada bi hteli jer ta greška je naša, mi smo njeni vlasnici i sada je samo pitanje šta mi kroz sve vekove sa tom greškom radimo.

Uvek imamo pitanje i situaciju da neko neće da se bavi sa greškom, neće u svojoj familiji, neće u društvu, deca neka rade šta hoće i sl, i onda se ta greška samo umnožava.Ali onda imamo i ljude koji imaju savest da nešto rade i tada to postaje drama sveta. Sasvim pozorišno, jer drama je uvek kada se jedan suprotstvi stanju i zato Hamlet kaže „Ovo je vreme iskočilo iz zgloba“ i kaže drugu rečenicu: „da je preki nalog vremena da nešto moramo uraditi“.
Tako i danas imamo situaciju ovog Rimskog carstva da niko više ne razmišlja o tome koje su sve posledice, problemi se samo gomilaju, ljudi misle da je sve dobro i da će te kreme sve rešiti, da stare treba škartirati, ima upravo puno glasova među ljudima koji kažu da upravo ta praznina, to da ljudi ništa ne razmišljaju stvara jedan neizdrž, odjednom ljudi osete nedostatak smisla, to ih čini nervoznim, pogotovo ova mlada generacija počinje da ruši i da bude destruktivna. Nas ne spašava to što su se nekada ljudi isto pitali, naša odgovornost je potpuno ista. Na kraju, zadnji dan našeg života, ćemo se lupiti po glavi i pitati da li smo se tim bavili kao i ti pre 4000 godina, ili nismo odgovorili svom zadatku.

- Da li je upravo ta zapitanost podstakla glumce da naprave posebno dobra ostvarenja ove godine?

Munjin: Nebojši Glogovcu postavio sam pitanje zašto Hamlet i zašto on kao Hamlet kad je Hamlet bio mlad, student. On je odgovorio da je sam sebi postavio pitanje da li to treba da igra jer je veliko delo, da li može i, treće, rekao je da je u mladosti sam sebi više puta postavio pitanje „biti ili ne biti“. U razgovoru sa rediteljem došao je do odgovora da čovek bez obzira u kojim je godinama mora odgovoriti na to pitanje i ne samo to, već i na pitanje: „da li vrlina poroku treba da se izvinjava?“
Dakle, danas živimo u takvom vremenu da ako ti samo zineš nešto o dobroti, već će „ovi sa kremama“ reći: čekaj malo, o čemu ti pričaš? Dakle, takvo vreme živimo i to je ključ za današnjeg Hamleta. Danas čovek treba da ustane i energično i jasno kaže: Vi svi „sa kremama“ zaćutite za početak, a onda se i maknite! To vam ja naređujem u ime te vrline.

Što se tiče „Hinkemana“, priča je o tome da je u I svetskom ratu ranjen tako da su njegovi muški organi uništeni i on sa tom ženom koja ga čeka ne može da ostvari bračni život i onda se stvara čitav niz problema i svi su nesretni. Hinkeman danas je zapravo priča o ponižavanju čoveka u svetu u kome su ratovi prestali, ali ljudi moraju da rade užasne poslove (kao i ovaj posle I svetskog rata) zbog toga što je svaka solidarnost, saosećanje, toplina među ljudima, potpuno nestala zbog „ovih sa kremama“. Stalno spominjem „ove sa kremama“ ali to mi je ta dobra slika koja znači „maksimalnu sebičnost“.

- Užička publika je do sada pokazala ozbiljnost i sigurno će prepoznati sve te poruke.
Munjin: Mislim da će biti dosta prilike za razgovore, za suočavanja. U Beogradu se neprestano priča o „Hamletu“, neprestano je za- protiv, ali to je dokaz da to ljude interesuje, da ih muči i karte su neprestano rasprodate.

- Znači, ipak pozorište malo menja stvarnost, svest, svet?

Munjin: Menjamo se mi, našim odlukama. Mi smo jedini odgovorni za tu promenu, a sve ovo, uključujući i pozorište, je deo tog sveta koji na neki način na nas utiče. Pozorište je naš sagovornik, a sad šta ćemo mi uraditi to je naša stvar. Važno je da nam neke predstave bacaju tu rukavicu u lice i ukazuju na problem. Ako je ikakva funkcija pozorišta koja se negde približava prema tom menjanju, onda je to da nam je bacila rukavicu u lice. Ako to pozorište napravi, onda ti ljudi mogu pred Boga.

Slađana Vasiljević