Sena Đorović je rođena 22. februara 1977. godine u Kuršumliji. Glumu je diplomirala 2001. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesorke Vide Ognjenović. Od 2004. do 2006. godine je bila stipendistkinja „Akademije Usamljene palate” u Štutgartu u Nemačkoj. Od 2001. godine je igrala u predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu, a od 2003. godine je u stalnom angažmanu. Takođe, igrala je i u predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta, pozorišta „Duško Radović”, „pozorišta „Boško Buha”, „Centra za kulturnu dekontaminaciju” i „Bitef teatra”.
Pomenuli ste da su Vam vaše bake bile inspiracija za ulogu Nanke u predstavi „Očevi i Oci”, Narodnog pozorišta u Beogradu. Rekla bih da način razmišljanja vaše junakinje ni danas nije incident, već da je i dalje masovna pojava...
- To je apsolutna istina i razlog zbog čega se i danas bavimo „očevima i ocima” i pričama o našem identitetu. Da imamo odgovor na to pitanje, ne bismo se bavili ovakvim pričama. Na sreću nas dramskih umetnika, mi se bavimo, a na našu kolektivnu nesreću, i dalje prebiramo po našim kolektivnim i masovnim grobnicama, tražeći naše najmilije. Ovo je drama o našoj emotivnoj osakaćenosti i nemogućnosti da međusobno komuniciramo, čak ni na onaj ljudski, porodični način. U tome nas konstantno sputavaju različite ideologije unutar same porodice, a ako nam je porodica razorena, ni društvo ne može da funkcioniše na pravi način. Moja mlada koleginica Iva Milanović je pomenula kako njoj mnogo stvari ovom tekstu Slobodana Selenića nije bilo jasno, jer je ona rođena 1999. godine, a ja već tada imam istoriju užasa iza sebe, jer sam rođena 1977. godine i saznanje o nesreći koju su moji roditelji i roditelji mojih roditelja preživeli. I u moj porodici, kao i kod većine, bilo je i tih nekih monarhista i četnika i komunista. Nažalost, i dan danas mi vrtimo te iste priče, možda u nekim drugačijim oblicima, jer se navodno vreme promenilo, a zapravo se ništa radikalno u tom smislu ne menja u pozitivnom smislu. I dalje ne čujemo jedni druge, niti probamo da se međusobno razumemo, niti umemo na najljudskiji način da komuniciramo.
Možda ipak generacije kao Vaša koleginica Iva, imaju neku šansu da krenu dalje, baš zato što mnogo toga iz prošlosti ne znaju ili ne razumeju?
- Nažalost, ne verujem u to. Moja Nanka je preuzela već viđene modele ponašanja. Kao što je moja baka govorila o muškom detetu koje bi trebalo da se čeliči na jedan stvarno grub način, ali to na daleke staze ne daje rezultate. Nanka ne uspeva ni u čemu. Sve ono što je probala da vaspitanjem ugradi u Stevana Medakovića, ona je to dobila kod njegovog sina Mihaila, ali na potpuno pogrešan način. Ona se na kraju povlači jer više ne razume svet u kome živi. Ne razume u šta se taj mladi čovek pretvorio, mada on citira njene reči. Ali mi i dan danas čujemo te Nanke koje i dalje vrte istu tu priču.
Šta mislimo o svom ocu, ovde se postavlja kao pitanje identiteta...
- To je važno pitanje na ovim prostorima, baš zbog načina vaspitavanja muške dece koji sam pomenula, a koji sam videla u sopstvenoj porodici. Ja sam kao žensko dete u očima svojih baka bila nekakav aranžman u pozadini, ali sam im vrlo zahvalna što su me osvestile i što sam naučila da se borim za svoju žensku individualnost. Naravno, našim očevima nije lako, pre svega zbog načina na koji su odrasli, vaspitavani, šta im je usađivano. Da ne pričam šta ih je sve zadesilo, njih život nije mazio ni malo. I možda bi svi trebalo da se stavimo u poziciju naših očeva u ovom društvu. Da znamo da im nije bilo lako. Jedino što bismo morali opet iste bitke da bijemo.
M. Petrović
Foto: Nenad Kovačević
