- Pre nego što sam videla dramatizaciju, plašila sam se, pošto sam pročitala roman i gledala predstavu, da ne bude nekakav realizam, jer to je dosadno. Ja prva ne volim preterano realističko pozorište. Videla sam da je moj lik napisan kroz razna pisma i plašila sam se kako će se to transponovati na scenu. Međutim, kada sam videla dramatizaciju i do koje mere je ona pomerena u nešto mnogo apstraktnije od realizma, u neku stilizaciju koja je meni toliko uzbudljiva, bilo mi je jasno da će to biti neka druga predstava. Dokle ćemo stići u njenom dometu, to nisam mogla da pretpostavim, ali sam po načinu na koji su Veljko i Kata radili dramatizacuju slutila nešto što će biti dobro.  Sam pristup kako su oni dramatizovali roman je meni bio užasno uzbudljiv. Druga stvar, trudila sam se da ne gledam snimak Tanjinog govora (Tanja Bošković je tumačila moju ulogu), i taj govor je meni bio izazovan, iako sam ga brzo uradila, gotovo na drugoj, trećoj čitajućoj probi, instinktivno. I pre nego što je došao lektor, ja sam pronašla neki svoj način, i samo sam se plašila da ne povučem na Tanju, da slučajno nemam upliv tuđeg rešenja.

 

 

- Te poruke i usmeravanja su suštinski za formiranje ličnosti. To su scenarija koja mi odigravamo, da ne idemo dalje u psihologiju. Oni su naša baza. Sa pravilnim sazrevanjem i radom na sebi, kad zapravo detronizujemo te roditelje unutar nas samih, put je sazrevanja i promene, da shvatiš ko je tvoj roditelj u tebi, a ko si ti i šta sa tim porukama možeš da uradiš. Možeš ih slediti ili ne, ali da si svestan na koji način su te one oblikovale. Sve nas oblikuju roditeljske poruke. Ima i knjiga Erika Berna „Šta kažeš posle zdravo?” govori o tome kako i neke nesvesne poruke koje dobijamo dok smo mali zapravo formiraju scenario koji ćemo mi proživeti, odnosno ulogu koju ćemo u životu igrati. Oni nas svakako oblikuju, ali i mi sami moramo naučiti kako da to prekrajamo ili definišemo drugačije ili prilagođavamo sebi. Ili ih, jednostavno, okačimo unutar sebe da bismo mogli da idemo dalje.

 

 

- Veoma je uzbudljivo igrati jednu predstavu toliko dugo. Veoma neobično iskustvo jer se sve menja. Ti se menjaš, okolnosti oko tebe se menjaju, a kad se vratiš na tu scenu, vreme stoji i ti si u nekom vanvremenu. Počela sam je raditi dosta mlada, tek sam završila Akademiju, u međuvremenu se udala i postala majka, razvodila se, kolege iz predstave su umirale, na kraju je i Jagoš Marković, reditelj predstave, umro, a predstava i dalje živi. Ja se stalno pitam šta se promenilo na toj sceni. Sigurno se nešto promenilo, nije isto kao pre dvadesetpet godina, na stranu što su se glumci neki promenili. Sigurna sam da ni moja sredstva nisu ista, ali ne želim da gledam snimak sa početka. Neminovno je da se svašta promeni za četvrt veka, ali, u režiji, u formi - to je to. Kad se vratim toj sceni ne znam koliko godina imam. Da li dvadesetdve, dvadesettri... jer zaboravim vreme. Veoma je dragoceno igrati nešto toliko dugo. Predstava se menjala i razvijala, ali opstala je. Nikad ne znaš zašto nešto tako dugo traje. Ima i drugih odličnih predstava koje ne žive. Ova predstava ima svoju tajnu zašto živi i može još dugo.

 

 

- Ne mogu reći da je to obaveza. Četvrt veka sam u Narodnom član. Jako mnogo sam igrala, ostvarila dosta velikih, značajnih i glavnih uloga i tu obavezu imam prema samoj sebi i prema kući u kojoj sam. Verna sam svakom zadatku, svakom novom procesu. Gotovo da nisam nikad ništa odbila, da sam svaku ulogu koja mi se ponudi smatrala svojim ličnim treningom. Ovo zvanje doživljavam kao svoj uspeh. Kao krunu posvećenja glumačkom poslu. A, obaveza mi je od prvog dana, od kada sam ušla, i biće do kraja mog života.