Bili smo svedoci odlične koprodukcijske saradnje u regionu do skora. Čini mi se da je lagano zamrla?
- Vidljivo je manje. Poslednje što sam radio veliko je film „Ilirikum” koji je bio koprodukcija Slovenija, Italija, Bosna, Kosovo i Hrvatska i to su nekako najlepši poslovi. Kada se sa velikim brojem kolega sretneš na jednom mestu, sa generacijom koja možda proživljava nešto drugo, stvara se vredna i dobra stvar. Ali generalno, sve zavisi i od toga koliko smo entuzijasti u datom momentu da bi se to pokrenulo. Mislim da je kod nas to, ipak, pitanje snage i volje i koliko smo istrajni u svemu tome. Al trenutno smo vrlo slabo motivisani.
Koliko nam je bitna očinska figura i da li smo danas svesni toga da smo mi preuzeli tu ulogu?
Kao što bi Halid Durban rekao u svojoj pesmi: „Ta pozicija oca te menja iz strele u luk!”. Neku mirnoću moraš postići unutar sebe. Ja sam postao otac pre nešto više od osam godina i naravno da te to promeni i u pozorišno-istraživačkom, i glumačkom, ali i ličnom segmentu. Počinješ sagledavati šta ćeš ostaviti iza sebe i nekako lakše koračaš kroz život. Trebamo bitn svesni toga i poštovati svoje. Ali današnje generacije su, u odnosu na našu, u drugom milenijumu što se svega tiče, pa i poštovanja i načina sagledavanja, ali prvenstveno mišljenja.
Da li su nove generacije više buntovne?
Ne znam. Mi smo ipak bili, čini mi se, vrlo preplašeni zbog vremena koje smo doživeli i svima nam se motalo u glavi „Ne dao Bog da se ikad to ponovi!”. Ovde su, ipak, svakih dvadeset, trideset godina neka previranja... ali moje mišljenje je da su današnje generacije nešto sasvim drugo u odnosu na nas. Kad pogledamo tehnologiju koju imaju, sve što im je dostupno, osećam da smo u dubokom raskoraku mi i oni.
Predstava „Naš razred” se završava osvrtom na decu?
- Tu je reditelj hteo „dogurati loptu” da to ostane kao nešto što je najvažnije, da se te osvete i da se te priče više ne prenose dalje. I mislim da je to na jedan lep način napravio, hrabar, kao jedan „salto mortale“ u datom trenutku tog komada. Ali se oseća i to da se neće stati, da će ta priča ići u nedogled.
Na ovom festivalu imam sreću da su svi sagovornici radili ili rade nešto za decu. I Vi dosta radite za njih, između ostalog, i sinhronizaciju crtanih filmova. Koliko uživate u tim angažmanima?
- Mnogo mi znači. Vrlo mi prija kada se u tom polju zaigram. U pozorištu godinama nismo pravili dečju predstavu, ali smo radili i zabavnije karaktere koje su najmlađi mogli gledati. Mišljenja sam da ih je vrlo bitno obrazovati. Što više budu prisutni u pozorištu, mogu promeniti svoj pogled na svet ili bar donekle promeniti pravac gledanja. Kada sam bio dete, nisam rastao u pozorišnom okruženju, ali neka moja gledanja predstava su me menjala. Kada bih izašao, imao bih donekle drugačiji doživljaj sebe samog. Zato sam pristalica toga da decu što pre treba voditi u teatar, da gledaju filmove i prate sadržaje koji su namenjeni njima i važni.
Ali, za sve je potrebna porodica i njena želja. Ne može se neko naterati na nešto na šta nije naučen. Primera radi, moja kćer ima potrebu da joj se svako veče pročita priča ili da je sama pročita. Kad sagledam tako, mišljenja sam da svaki korak, ma koliko on mali bio, treba činiti da se kod dece on polako sam nametne. U Hrvatskoj se oseća pomak i u TV produkciji za decu i to je jedan vrlo kvalitetan sadržaj, koji ih edukuje na više načina.
Šta Vam na ovakvim pozorišnim susretima nedostaje?
- Nedostaje nam vremena. Da smo malo duže u jednom mestu. Da ne žurimo, da se više družimo, da bivstvujemo zajedno, a ne da jurimo odmah na sledeće gostovanje, jer jedino tako bismo bolje radili na stvaranju kvalitetnijeg miljea.
Bogdan Damnjanović
