Potresna drama „Naš razred” nas podseća da čovečanstvo nije savladalo važne lekcije. Da li uloge u ovakvim formatima u nekoj meri menjaju vas lično?
- Počastvovana sam kada učestvujem u ovakvim projektima, predstavama koje toliko toga govore o svetu u kome živimo i svima nama. Menjaju se vremena, tehnologije, napredujemo u mnogim aspektima, ali, kada je reč o nama kao humanim bićima i najvažnijim ljudskim vrednostima, nikako da naučimo lekcije. Kada smo počeli raditi ovu predstavu, nakon nekoliko sedmica, zatekle su nas slike iz Ukrajine. Pitali smo se da li je moguće da se po ko zna koji put ponavljaju slike stradanja i šta je to što sprečava čovečanstvo da na osnovu strašnih iskustava ne srlja iznova i iznova u haos. Svesna sam da živimo užasno brzo i toga da pozorište nema čarobnu moć da nas osvesti, ali nije pozorište jedino koje može menjati ljude. Čini mi se da je zaborav, tako svojstven ljudima, uzrok svih nevolja čovečanstva. Naši mozgovi imaju sve manje koncentracije, vrtimo besomučno telefone u rukama, vrtimo se po društvenim mrežama. Ljudi kao da su robotizovani. Zaborav je, čini mi se, najveća opasnost za čovečanstvo u svim segmentima našeg života, u kulturi, ekonomiji, posebno politici. Ne znam zašto teško učimo i nemam odgovor kako ovaj svet učiniti humanijim i boljim mestom za život, ali ovakve predstave nas teraju da ne zaboravimo, i u tom smislu su naše uloge iscrpljujuće, ali i isceljujuće. Uloga koju igram u ovoj predstavi je baš katarzična. Ne znam kad sam u poslednje vreme osetila toliku količinu emocija. I sad mi je teško pričati o tome… suze same kreću. Kraj predstave uvek je teško odigrati, ne glumački, nego ljudski. Važno je i to što se ogromna količina emocija prelije na publiku. Satisfakcija je osetiti da ste napravili nešto što je ljude dirnulo i, nadamo se, navelo na razmišljanje. Bar neke od nas.
Vaša koleginica je konstatovala da su ženske uloge u dramaturgiji samo „ukrasi”. Delite li njeno mišljenje?- „Vremena se menjaju i sve više ima zanimljivih komada i za mlađe i srednje generacije. Međutim, kad sam počinjala da se bavim ovim poslom, pre nekih dvadesetak godina, brinula me je situacija sa ulogama i onim što se glumicama nudilo. Razmišljala sam tada da, ako ne odigram neke uloge do tridesete ili trideset pete, nikada mi se više neće ukazati prilika da ih igram. Danas se granice pomeraju i taj raspon godina nije više presudan faktor. Ljudi drugačije nose svoje godine. Ja ne osećam godine koje imam, a imam ih 48. Osećam se isto kao kada sam imala dvadeset. Tačno je da sam u proteklim godina mnogo novih stvari spoznala, ali čini mi se da je sve stvar energije koju čovek ima ili nema. Zanimljivo je, recimo, da je jedna od mojih prvih uloga bila uloga bake. Igrala sam baku Kseniji Pajić. I baš sam za nju dobila nagradu Hrvatskog glumišta za mladu glumicu. Igrala sam i muškarce ponekad. Sad u seriji koju snimam, napokon igram mamu. Ako sam počela karijeru kao baka, čovek pomisli: „možda će mi u pedesetoj doći Ofelija koju sam igrala samo na Dramskoj grupi i na Akademiji”. Danas je i to nekako moguće. Ne mislim konkretno da će mi ta uloga doći, ali sve se nekako pomešalo. Sve više verujem da glumcu dolaze uloge, i to baš one koje treba da igra. Često sam dobijala uloge za koje sam se pitala šta ću sa njima kada nemaju veze sa mnom. Ispalo je da su mi one, baš u tom periodu života, legle fantastično. Pomogle mi da naučim mnogo toga o sebi i da se glumački izrazim na poseban način. Igram jednu monodramu od 2004. godine koju sam napisala po motivima Čehovljevog „Višnjika” u kojoj, sa nekim predumišljajem, sebi dodajem godine. Napisala sam je sa namerom da ta žena jednostavno nije određena godinama. Njen misaoni sklop, moralne vrednosti najmanje određuju njene godine.”
U kontekstu današnjeg vremena, kako ocenjujete status glumaca, umetnika generalno?
- Uvek je bilo i biće boljih i gorih perioda. Što se glumaca tiče, ja sam beskrajno srećna što imam stalno zaposlenje u „Gaveli”, a pored toga puno radim i sa strane. Trenutno radim u dva privatna pozorišta – „Planet Art” i „Lectirum”. Već dvanaest godina sa Markom Torjancem igram komediju „Ko je ovde lud” u „Planet Art”-u, dok u „Lectirum”-u trenutno igram „Hotel Plaza” sa sjajnom ekipom u kojoj su Ksenija Pajić, Zijad Grčić, Mladen Čutura. Puno putujemo i nastupamo. Sa te strane je situacija dobra, ali generalno ima boljih i lošijih razdoblja.
Da li se za uloge borite na kastinzima?
- Kada je reč o serijama, takozvanim sapunicama, to je uobičajena praksa, ali u pozorištu retko. Tu se ljudi već prepoznaju po senzibilitetu i kreativnim potencijalima, posebno u privatnim pozorištima, pa vas jednostavno pozovu. Ponekad odem na kasting, pošaljem neki kratak snimak. Lično sam za kastinge i volela bih da ih ima puno više. Posebno zato što su ljudi skloni da zaborave nekoga ili da nekog glumca svrstaju u određeni fah. Kao mlada sam odigrala nekoliko komičnih uloga i onda su me svrstali u komičare. Morala sam se dobrano namučiti da pokažem da mogu igrati i druge forme. To je ono kada te stave u jednu fioku, a niko ne zna vaše mogućnosti i granice. Jedno vreme sam dosta radila na filmu, ali uglavnom vas ciljano zovu. Kada me pozovu, idem na kastinge. Ima nekih naznaka da ću nešto snimati na proleće, ali ne želim o tome još uvek da pričam. Nema dovoljno drva za vatru.
Da li priželjkujete više susreta i druženja sa kolegama na ovakvim festivalima?
- Želeli smo sinoć da gledamo „Edipa” u režija Vita Taufera koji trenutno radi u Gaveli i za 15 dana imaće premijeru, ali smo bili preumorni. Žao mi je zbog toga, mada je uglavnom na svim festivalima tako. Dođeš, odigraš predstavu i vratiš se kući. Slušamo od starijih kolega da su oni na festivalima boravili par dana i imali priliku da vide i druge predstave i druže se sa kolegama, što je prekrasno.
Verica Tucović
