JF Slider resolving

Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Priče iz bečke šume - 4,13

17 nov

Četvrte festivalske večeri nastupilo je pozorište Gavella iz Zagreba predstavom „Priče iz bečke šume“ po tekstu Edena fon Horvata u režiji Igora Vuka Torbice. Komad je, na izvestan način, nastavak predstave „Hinkeman“ koja je prošle godine oduševila užičku publiku i odnela najveći broj Ardaliona. Publika je mogla da prepozna i rečenicu u tekstu gde se kaže da u obližnjem cirkusu bivši ratni veteran zabavlja publiku jedući štakore(Hinkeman) i da je to isto vreme naslućivanja fašizma i onoga što on nosi. Autorska ekipa veruje da je predstava, nažalost, izuzetno aktuelna, a mi bismo rekli veoma bolna, skoro na ivici izdržljivosti.

-Radnja se odvija u Beču, tridesetih godina, negde između dva rata, ja sam je pronašla bliskom zagrebačkom mentalitetu. Budući da su nam ratovi uvek blizu nekako mi se čini da je nikad prikladnija. Mi je nismo hteli aktuelizirati ali ona je, nažalost, aktuela. To je vreme atrakcija i banalnosti, opštih tema i malih života gde je sve naizgled bitno, malih sudbina koje su bučne a zapravo bez sadržaja i nekako mi se čini da su one divan temelj za nove ideologije koje mogu dozvati rat, odnosno fašistički pokret, koji se ovde naslućivao, tako da mislim da nismo daleko od toga, da ponovo nešto tako kuca na vrata, kaže glumica Nataša Janjić, u ulozi Marijane.

Okosnicu Horvatove priče čini ljubavni trougao, odnosno tužna sudbina Marijane, ćerke vlasnika prodavnice igračaka koja raskida veridbu sa dosadnim mesarom Oskarom kada upozna i zaljubi se u šarmantnog i bezosećajnog kockara Alfreda. Njena odluka menja odnos sa majkom, okruženjem, pokreće lavinu koja Marijanu odvodi u tragediju.

-Ta okrutnost na koju pristajemo i vlastite predrasude kroz koje plivamo potpuno neosetljivi na pravo zbivanje u kome jedna mlada žena sama ne razume šta joj se dogodilo i niko njezin, niti strani, joj nije pružio ne samo ruku nego ni osmeh. Niko nikada nikoga zapravo ne razume, možda se malo u alkoholu ili hrani nađu, ali je to kratkotrajno i zapravo se iz scene u scenu plovi u sve veću okrutnost. U toku rada na predstavi shvatila sam da u tom bogatstvu ravnodušnosti koju želimo prikazati da je to jedna ideja koja na puno okrutniji način, na puno razina nam prezentuje našu neosetljivost na tuđu patnju, kaže glumica Nataša Janjić u ulozi Marijanine majke, gospođe Čarobnjak.

Ono što je reditelj izdvojio iz Horvatovog teksta kao univerzalnu istinu može da se sažme u poruku da su malograđani opasni kada su masa, kada su većina, da su u stanju da ponize sve, čak i nežne i plemenite dušice kakva je Marijana, ali i da ponovo mogu da dođu na vlast.

-Dok je nama svakodnevica brbljanje u prazno, o opštim mestima, u pozadini nam se dešava nešto krajnje opasno, a to je trenutak kada država, društvo, vera, medicina i sve druge nauke navodno počinju voditi brigu o ženama, ženskom telu, šta bi žena morala biti itd. U tom smislu postoji matrica melodrame kojom se mi igramo i dodirujemo „trash“ ideologiju, zato što verujem da malograđanska svest upravo gleda na stvari tako, kaže reditelj Igor Vuk Torbica.

U komadu smo videlu ujednačenu kolektivnu igru ansambla koji čine još: Igor Kovač, Ksenija Pajić, Perica Martinović, Franjo Dijak, Nela Kocsis, Filip Križan, Janko Rakoš, Siniša Ružić, Filip Šovagović, Barbara Nola, Nikola Baće, Tena Nemet Brankov, Anja Đurinović Rakočević, Ivana Roščić, Sven Medvešek, Živko Anočić.

Pete festivalske večeri na repertaoru je Čehovljev „Ivanov“ u režiji Tatjane Mandić Rigonat i izvođenju Narodnog pozorišta Beograd.

Media