Iz pozicije mladog glumca koji je u poslednje vreme dobijao raznovrsne uloge u različitim medijima, u kom se žanru i prostoru najkomfornije osećate?
- Ja se još uvek tražim i mislim da su sve te velike, kompleksne uloge u pozorištu i na filmu i televiziji, čak, blagorodne za moje glumačko biće i da ga one zapravo oblikuju. Stavljaju me na ozbiljne testove. To je posebno izraženo kada je reč o pozorišnim ulogama. Pozorište ume da nagradi, ali ume i da bude surovo. Moraš da ga voliš i poštuješ i da mu služiš, inače te ošine iz sve snage ako se usudiš da pomisliš da si veći od njega. To je jako zanimljivo. Pričali smo malopre o Edipu i postavci ove drame, teksta koji je nastao pre dve i po hiljade godina. Do dana današnjeg čitava dramaturgija, televizija, pozorište, moderni tekstovi su proistekli od ovog teksta. Radi se o prvom dramskom tekstu koji uvodi taj psihološki momenat kod likova. Pre ovog teksta imali smo Eshilove koji su bili jako jednostavni i nisu imali te psihološke odrednice. Sofokle zapravo oblikuje to što mi zovemo lik, i dobijamo potpuni psihološki realizam na koji se oslanja čitava dramaturgija do dana današnjeg. Sve televizijske serije, svi filmovi, sva dramaturgija posle antičke se oslanja baš na to. Kada igrate ovakve uloge, to vas baci na ozbiljan test. Postoje situacije u kojima ne znate ko ste. Zato mislim da je rad na ovakvim ulogama zapravo ono što me formira i kao čoveka i kao glumca.
Da li je za Vas privilegija biti član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, s obzirom na raznovrstan i bogat repertoar tog teatra i glumačke veličine koje okuplja?
- Malo mi je glupo da pričam o Jugoslovenskom dramskom u superlativima zato što sam član ansambla ovog pozorišta, ali zaista mislim da je JDP jedno od najvećih pozorišta na Balkanu. To je pozorište sa fenomenalnim glumcima u ansamblu, fenomenalnim gostujućim glumcima, sjajnim rediteljima, sa odabirom tekstova koji se rade. Naravno nekada se radi uspešnije, nekada manje uspešno, ali šta to uopšte znači? Skoro smo razgovarali kako uspeh ne može da se desi ni iz čega. Uspeh ima svoj put. Vrlo često ne znate gde je nešto zapravo krenulo, od koje predstave, od koje odluke, da bi se desio, recimo, ovakav „Edip” kakav je na kraju ispao i kako ga mi igramo. To je jednostavno ta magija i jedna posebna priča. Stvarno osećam da celim telom i dušom pripadam ovom pozorištu. Ono je moja uteha, moje sigurno mesto, moj prostor slobode, prostor za eksperimentisanje, opuštanje, čišćenje i promišljanje.
Da li u vremenima u kojima živimo umetnost i kultura mogu da se bore za vrednosti koje su njihovi postulati?
- Svako vreme je specifično za sebe. Ima svoje lepe i manje lepe strane, ali je priča uvek verovatno ista. Savremenici uvek imaju neke probleme sa kojima se treba boriti, sa nečim što ih pritiska i, naravno, pokušavaju da se sa njima izbore. Umetnost zato i postoji, ona je na tom polju nezamenljiva. Ne mogu da zamislim, na primer, da pozorište može da zameni veštačka inteligencija. Dve i po hiljade godina postoji tetar u ovakvom obliku. Svašta se promenilo u tom dugom periodu. Recimo, dobili smo hrišćanstvo, ali baza pozorišta je ostala ista. Glumci su na sceni, ljudi u publici, da bi se desila razmena energije, emocija, i tu je hologram, mobilni telefon, internet, sva otkrića civilizacijska, odlasci na Mesec. Sve se promenilo osim suštine pozorišta. Dok je ljudi, pozorište će trajati i ljudi će imati potrebu za pozorištem. To je jedino mesto gde se vodi najiskreniji dijalog. Publika pristaje da uđe u salu, mi glumci pristajemo da izađemo na scenu i to činimo dobrovoljno. Ti ljudi u publici ne misle da sam ja stvarno Edip, došli su da gledaju predstavu. Mene da pitate - jesi li ti Edip, odgovorio bih - nisam, ja sam Milan. Ljudi u publici večeras su želeli da razumeju Edipa, imali su potrebu da ga čuju, neki možda osude, neki da ga brane. Bitno je da su ljudi imali potrebu da pokažu empatiju. Pozorište suštinski vežba empatiju, razumevanje, poziva na dijalog, na razmenu, zaintrigira nas za tuđu sudbinu. Pomera nas iz naših sebičnih pozicija u kojima se samo sobom bavimo. Nekih sat ili dva bavite se tuđim sudbinama i možete sebe da ubacite u tu sudbinu, da prepoznate sopstveni ili život nekog vama bliskog.
Da li je konačno vreme za ulogu Raskoljnikova za koju ste izjavili da je ona koju priželjkujete?
- Radim da se to desi. U stvari ne radim, ne mogu ja tu ništa da uradim, ali želim da se desi. I siguran sam da će se to desiti kad tad.
Verica Tucović
Foto: N.K.
