- Čovek nema veliki izbor. Ili se nečemu posveti ili ostane posmatrač sa strane. Ovo je jedna vrsta maratona. Na maratonu trčite ili stojite sa strane i pišete o onima koji to rade. Ako gledate na date okolnosti koje utiču na sve likove, pa i na grofa Šabeljskog koga igram u predstavi „Ivanov“ i na mene kao glumca, kad čovek nema drugo istinsko opredeljenje da bi se njemu posvetio, onda je to to. Godinama sam u potrazi za novim mogućnstima, a činjenica da sam slobodan umetnik daje mi dosta prostora. Želim da ljudima kroz moj posao kažem ono što mi je interesantno i neobično da bi oni zapamtili lik koji igram, a onda i mene koji ga nosim, u smislu teksta i fizičke energije. Želja mi je da opet dođu i da ono što su doživeli jedanput, dvaput, ponovo vide u nekoj novoj predstavi ili u nekoj novoj ulozi. To je možda razlika između glumaca koji su u angažmanu i nemaju neku veliku slobodu i nas slobodnih umetnika koji imamo istinsku potrebu da ljudi koji dođu u pozorište, dolaze u njega ponovo. 

 

 

- Završio sam snimanje filma „Paviljon” Dina Mustafića, sa ekipom svih tih glumačkih penzionera. Mislim da je po tematici to izuzetno interesantan film. Bavio sam se još nečim zanimljivim. Fondacija Krleže pronašla je u njegovim rukopisima jedan mali dramski tekst ili esej o Goji koji nikada nije objavljen. Krleža je bio opsednut, između ostalog i Gojom. Pisao je to kad je bio mlad. Ljudi su mi to ponudili i ja sam napravio predstavu u monološkoj strukturi o tome kako Krleža vidi Goju, ko je Goja i zašto je Krleži i čitavom svetu bio interesantan, kao prekretnica u stilu slikanja i vrlo intrigantan sa načinom života. Uspeo je da živi sa svim blagodetima sistema, ali je ostavio realističan dokument tog vremena. Biću sad malo ironičan. Da li će danas mnogi umetnici koji žive u sistemu jako dobro, bogato, i koriste taj sistem za budućnost, ostaviti film, predstavu ili sliku sistema takvog kakav jeste? Neće. Ali, Goja je to uradio i vrlo sam ponosan na predstavu koja je artistička u svakom pogledu i otkriva interesantne detalje. Mi se moramo potruditi da gledaoci koji budu dolazili na predstavu dobiju informacije ko je i šta je radio Goja, da bi upoznali jedan svet koga više nema. Ako uopšte i ima interesovanja za nečim što je strašno značajno i za današnji razvoj. Igram na nekoliko festivala, a i dogodine imam desetak festivala. U prostoru u kome ja živim ima interesantnih predstava, jer ljudi su gladni znanja koje mogu na neki način da upotrebe u svom ličnom životu.    

 

 

- Naše nasleđe može da bude opterećenje ili podsticaj od bogatstva koje smo dobili, u zavisnosti od toga da li smo znali da ga upotrebimo na pravi način. Ja u svom imenu stavljam Zijah A. Sokolović. A je prvo slovo imena mog oca Asima. Dok sam sazrevao kao čovek u adolescentnim godinama, pa i kasnije, kada sam postao član glumačkog ansambla Kamernog teatra, nekako je sve prebrzo prošlo. Otac i majka su mi ostali po strani. Bili su tu uz mene i za mene, i ja sam bio sa njima, ali mislim da se nikada istinski nismo upoznali zbog načina života tih šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih. Tako da je ovo A ostalo kao jedno sećanje. Nasleđe koje nosimo pripada najpre jednom nacionalističkom segmentu, a onda istorijskom, u kome smo bili previše subjektivni zbog vaspitanja i složene ljudske prirode u civilizacijskom odnosu. Često smo pristajali na prirodne ljudske osobine ocenjene kao divljačke, fašističke, nepodnošljive. Pristajali smo na njih upravo zbog vaspitanja, odnosno, roditelja koji su nas svesno ili nesvesno zaveli na taj put. Svaka vrsta pročišćenja je potrebna. Ja sam otac tri kćerke i naravno da svaki roditelj želi svojoj deci najbolje, ali u datim okolnostima ne reaguje uvek najbolje. Evo, i grof Šabeljski reaguje uslovno rečeno negativno, nije uradio pametno, ali je uradio najbolje što je mogao u tom trenutku. Lako je Šabeljskog opravdati iz ovog ugla, ali je teško opravdati samog sebe u nekim životnim okolnostima. 

 

 

- Život može biti plemenski, građanski ili na neki drugi način organizovan. Svaka vrsta organizovanja od porodice do razreda, pa dalje do posla i drugih stvari, zasnovana je na konceptu šta želimo od toga. Tu je i marketing u kome danas živimo kao neophodnost. Ne možemo staviti tačku na zlo dok se sami ne opredelimo da li pristajemo na to ili ne. Možemo govoriti o reklami, o načinu informisanja, zloupotrebi medija, ali na čoveku je lično da se izvuče iz tog nekog odnosa. Ukoliko svoj lični odnos izrazite pozitivno ili negativno, morate biti spremni na hiljadu poruka podrške, ali i osporavanja. Pozorište je zato bitno. Ako ne može da igra savremene komade, treba da igra klasične u kojima se ljudska priroda na najbolji način oslikava u vremenu u kome smo danas.

 

 

- Histerija u kojoj živimo je posledica neašeg odnosa prema stvarnosti i sile koja nas tera u opšti haos u kome se teško snaći. Tako donosimo odluke koje su kolektivne. To je kao ona trka psa sa zecom koga nikad neće uhvatiti. Ali, nama imponuje taj pokret zeca na slici i impresivnost psa koji veruje da će ga uhvatiti, a neće nikad. Mi smo svi dovedeni u jednu vrstu kapitalističke zablude. U Austriji sam naučio da je potrebno da čovek sam odredi svoje granice, da kaže koliko i na koji način bi nešto želeo. Milijarde i milioni koje neki imaju, i sa kojima ni sami ne znaju šta će, samo su funkciji  podstrekivanja sujete ili neke slike kapitalizma da ćemo i mi nekada imati nešto slično. To je opet onaj pas koji lovi naslikanog zeca koga nikad uloviti neće.

 

Umetnost, bez obzira kako živeli, malo radi da se suprostavi, ne kapitalizmu, već ideji zbog koje postoji. Svaka predstava ima svoje vreme. Gledaoci to moraju da posmatraju objektivno i da se odreknu vremena u kome oni žive i da prihvate vreme o kome predstava govori i da po sopstvenom načinu razumevanja, intelektualne i duhovne moći se potrude da razumeju to vreme. Ono što je zanimljivo za ljude koji se bave organizacijom društva, ne politikom, njihov odnos proistekao iz moći im ograničava ljudsku prirodu. Moć im daje nešto što je irealno u njihovom shvatanju, pogotovu ako nemaju dovoljno intelekta, dovoljno obrazovanja, smelosti da postave granicu materijalnih moći i sopstvene vladavine. Kada dođu u situaciju da vladaju društvom, plemenom, državom i narodom, oni imaju viziju realnosti koja je iluzija. Nešto slično kao pozorišna. Nešto što žele da ostvare ili što misle da ostvaruju. Ako umetnost ide paralelno sa njima i pokazuje to vreme na drugačiji način, to njih istinski nervira, bilo da je razumeju, a najčešće je ne razumeju. Nemaju taj potencijal, nije im to bliski prostor. Naravno da tada dolazi do agresije kojom njihov svet kapitalizma može da zaustavi umetnost i da, naravno, ne daju novac za umetnost, jer slika realnosti koje oni prave ili u kojima žive jeste drugačija od one kakva jeste. Ako se vratim na Šabeljskog, svi oni moraju da znaju da je taj Šabeljski prototip svih političara danas, koji će biti za par godina. To je fantastičan lik koji je nekad u nekom vremenu bio slobodan, bogat i ponekad srećan. U vremenu u kome je sad, on je ništa. Jedino što Šabeljski prema Čehovu ima to je ponos. A, istorija je pokazala da od hiljade tih ljudi koji se bave politikom jedan ima ličnost i ponos. Taj jedan je prekretnica. 

 

Informacije o umetnosti moraju biti zastupljene više od izveštaja o vremenu. Kad bismo kapitalističkim organizatorima marketinga dali deo marketinga umetnosti, našli bi oni rešenje. Možda bi ono bilo protiv njih samih, ali sigurno bi našli put. Reklamiranje pozorišta je danas na nivou kao kad reklamirate seks u nekoj, kući pa možete za male pare da se opustite ili nasmejete. Živimo u vremenu u kome ljudi traže informacije, a dobijaju silne žene na portalima sa sisama, bez sisa, sa nogama, sa kosama, na bazenu, pored bazena, na plaži.... Mi veliki deo svog života tršimo na onanisanje tuđih žena koje lepo žive, dok važne informacije promiču daleko od nas.