Najnovije sa JPFU

Zahvaljujući podršci Grada Užica i Ministarstva kulture i posvećenom radu pozorišnih delatnika NP Užica, Jugoslovenski pozorišni festival – Bez prevoda decenijama unazad sa uspehom okuplja umetnike i značajno doprinosi da se regionalna umetnička saradnja produbljuje i učvršćuje. Verujemo da će tome doprineti i ovogodišnja selekcija. Gledaćemo dve predstave koje su napravili ansambli iz Srbije prema dramskim delima savremenih hrvatskih pisca i jednu predstavu koju je pozorište iz Zagreba napravilo pod vođstvom reditelja iz Srbije. Predstavu po delu srpskog klasika, Branislava Nušića, zajedno su napravili jedno pozorište iz Srbije i jedan festival iz Crne Gore. Poredićemo kako evropsku klasiku postavljaju pozorišta iz Srbije i pozorišta iz regiona. Poslednji dan festivala posvećen je najnovijoj generaciji pozorišnih umetnika. Predstavu nove generacije producirale su dve uvažene pozorišne institucije iz Beograda i Novog Sada. Uz sve navedeno postavićemo jedno važno pitanje koje će biti geslo 29. izdanja festivala, a koje glasi:

GDE ŽIVE ISTINA I PRAVDA?

Čini nam se da pitanja istine i pravde nikada nisu bila tako tesno povezana kao danas. U vremenu kada su se mogućnosti za kreiranje virtuelnih sadržaja toliko razvile, goruće pitanje jeste kako doći do istine. Ako ne znamo šta je istina, a šta nije istina, šta se dogodilo, a šta se nije dogodilo, šta je uzrok, a šta posledica, kako ćemo znati šta je pravedno? Živimo u uverenju da su istina i pravda večne i nepromenljive kategorije, ali svakodnevni život nas opominje da se smisao pojmova menja kako se menjaju društveni sistemi. Kako danas doći do istine i pravde? Veliko i značajno pozorište je sebi uvek davalo u zadatak da svedoči istini i zalaže se za pravdu. U želji da dokažemo da savremeno pozorište postavlja ova važna pitanja napravili smo sledeći izbor predstava za ovogodišnji Jugoslovenski pozorišni festival – Bez prevoda.

Mihael Kolhas Hajnriha fon Klajsta u režiji Borisa Liješevića, i izvođenju ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograd, Srbija

Duža priča, odnosno kraći roman Mihael Kolhas Hajnriha fon Klajsta govori o običnom čoveku (trgovcu konjima) koji je, ne uspevši da dobije pravdu pred regularnim sudovima, odlučio da pravdu za sebe osvoji oružanim putem. Klajst se u priči stavlja u poziciju tzv. objektivnog pripovedača, ali istovremeno od samog početka (in)direktno zagovara ideju o Kolhasu kao „jednom od najpravednijih ali i najstrašnijih ljudi svoga vremena”. Iz ove priče snažno izbija osećanje povređenosti i neverovanje u božansku i ljudsku pravdu koja je tako bliska Klajstu i nama. Upravo tu osobenost ove priče prepoznao je reditelj Boris Liješević, koji je u programu predstave napisao sledeće: „Kako se nositi sa besom koji stvara nepravda i ozakonjeno, institucionalno nasilje?” Ova rečenica je tačka susreta Klajsta i našeg doba u interpretaciji reditelja Borisa Liješevića i ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Glumački ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta nas je pustio da se sasvim uživimo u sudbinu Mihaela Kolhasa i da u njemu prepoznamo našu današnju dramu nastalu usled nepoverenja u mogućnost dokazivanja istine i postizanja pravde. Ljuti smo, frustrirani i besni. Uzbuđuje nas i naslađuje da gledamo kako čestiti čovek uzima stvar u svoje ruke zato što pojedinci bliski vlasti koriste sistem u svom interesu. Ali kada Mihael Kolhas na kraju predstave stavi glavu na panj, glumci jednostavno slegnu ramenima i kažu kraj. Međutim, pravog kraja nasilja nema bez poverenje građana u institucije sistema.

Tomislav Zajec Nestajanje, rediteljka Sanja Mitrović, Atelje 212, Beograd, Srbija

Nestajanje obrađuje aktuelnu temu, na način koji je istovremeno uzbudljiv, delikatan i dramaturški odlično promišljen. Tema komada su posledice seksualnog zlostavljanja dece i način na koji se zločin prikriva. Zločinac je ugledni profesor univerziteta koji se bavi izučavanjem erozije tla, a žrtva dečak koji je bio kod njega u kampu. Zajec se veoma inventivno poigrava sa metaforičkim i simboličkim značenjem pojma zemlja. Zemlja je ono što nas stabilno drži, ali usled klizišta može da učini da u jednom trenu izgubimo ne samo tlo pod nogama, nego i sve što čini naš život. Isto tako, zemlja može mnogo da „podnese” – da primi u sebe, zemlja ćuti o učinjenom, ali zemlja i pamti, a posledice lošeg odnosa prema zemlji mogu se protezati na više generacija. Na trećem značenjskom nivou zemlja je metafora domovine koja nagrađuje zločinca i zanemaruje žrtvu. Rediteljka Sanja Mitrović u svojoj postavci komada u Ateljeu 212 uvodi novu metaforu koja je kompatibilna sa metaforom zemlje, a to je šuma. Šuma raste iz zemlje, a korenje drveća drži tlo i sprečava da nastane klizište. Šuma je i kompleksni ekosistem pun predatora i njihovih žrtava koji uništava najveći predator na Zemlji – sam čovek. Simbolički gledano, šuma predstavlja i našu podsvest, sve ono što je zapreteno i opasno. Ona je i mesto odakle čoveku preti opasnost. Svi mi znamo da se u našem društvu dešavaju strašne stvari, ali se intimno nadamo da su zlostavljači ipak daleko od nas samih i da su medijski izvori jedino što nas povezuje sa njima. A u stvari, zločinci žive tu oko nas i sprovode svoj naum. Uspevaju u tome upravo zato što se mi duboko nadamo da se nesreće dešavaju samo drugima, a da je naš život siguran kao što je sigurno hodati po zemlji. A dovoljno je da jedan zlikovac kao što je Karlo sretne jednog Marka i da Marku nestane tlo pod nogama za ceo život. Zločinac može licemerno plakati nad sudbinom deteta, ali šta ćemo mi učiniti – to je pitanje koje nameće predstava Ateljea 212 Nestajanje.

Ibzen mašina (po motivima drama Henrika Ibzena: Stubovi društva, Heda Gabler, Nora i Neprijatelj naroda) u režiji Ane Vukotić i izvođenju Crnogorskog narodnog pozorišta, Podgorica, Crna Gora

Kada je Henrik Ibzen pisao svoje čuvene komade Nora, Stubovi društva, Heda Gabler i Neprijatelj naroda, on je to činio sa namerom da napravi neku vrstu dramske fotografije društva na kojoj će jasno i precizno razotkriti istinu o društvu u kome se nepravda i laž skrivaju ispod maske uzornih građana. Dramaturškinja i adaptatorka Željka Udovičić Pleština je za osnovu Ibzen mašine uzela komad Stubovi društva u kome Ibzen razotkriva tehnike i metode stvaranja krupnog kapitala i odnos kapitaliste prema prirodnim resursima i dobrobiti građana. Besomučno pljačkanje građana i prirodne sredine zarad dobrobiti pojedinaca i njihovih kompanija, a sve pod krinkom težnje ka progresu je problem sa kojim se bori i savremeno društvo. Možemo li da naučimo da napredujemo, a da ne uništavamo i kuda će nas odvesti ta strašna i moćna mašina koju pokreće pohlepa? Predstava Ibzen mašina funkcioniše kao čudesna pozorišna mašina u kojoj se prepliću dramsko pozorište, muzika i ples stvarajući upečatljivu celinu. Kada sa scene u interpretaciji crnogorskih glumaca slušamo Ibzenove reči napisane pre 140 godina imamo utisak da su napisane juče. Od onda do danas vremena su se mnogo promenila, protekle su dve industrijske revolucije, dva velika svetska rata i na desetine lokalnih, ali čovek je ostao isti – neki među nama govore laži i čine nepravde, a neki drugi pokušavaju da dođu do istine i isprave nepravde. Kako će izgledati budućnost naše dece zavisi od toga ko će u borbi za istinu i pravdu pobediti danas.

Smrt na dopustu prema romanu Žozea Saramanga Smrt i njeni hirovi u režiji Kokana Mladenovića i izvođenju Satiričnog kazališta Kerempuh, Zagreb, Hrvatska

Predstava Smrt na dopustu nastaje po poznatom romanu portugalskog nobelovca Žozea Saramaga Smrt i njeni hirovi. Tema ovog romana je značaj smrti za naše živote. Suočiti se sa smrću znači suočiti se sa najtežom životnom istinom i najvećom misterijom u isto vreme. Smrt je istovremeno i totalna pravda, jer sustiže svakog bez razlike, i totalna nepravda, jer nas razdvaja od voljenih i čini da postanemo svesni svoje prolaznosti i zamenljivosti. Ali šta bi sa našim svetom bilo kada smrti ne bi bilo? Radnja i romana i predstave odvija se u neimenovanoj državi u kojoj na sedam meseci prestane da postoji smrt – svuda unaokolo smrt je i dalje u akciji, ali u ovoj zemlju čuda građane zaobilazi. Nestanak smrti isprva zvuči kao sjajna vest i konačna pobeda života. Međutim, sveže besmrtan narod ubrzo shvata da se mora nositi sa krizom zdravstva, ekonomije i pojavom kriminalnih organizacija. Ljudi i dalje normalno stare i oboljevaju, ali bez smrti se samo gomilaju na granici života, a i na granici države jer jedini način da se „odahne“ od večnosti je da se pređe granica i problem smrti prebaci u komšijsko dvorište. Razotkrivaju se igre moći koje igraju vlade, crkve i monarhije kao i njihovi prljavi poslovi. Autorska predstava Smrt na dopustu nije osmišljena kao klasična scenska adaptacija romana. Namera je bila da se kroz rad sa ansamblom o temi romana dođe do teksta predstave koji je, naravno, poprimio jako mnogo od regionalnog konteksta. Kokan Maladenović i njegova ekipa želeli su da provere kako bismo mi i naši društveni sistemi reagovali kada bismo postali besmrtan narod. U ovo pozorišno istraživanje ušli su koristeći brehtovsku glumu, songove i humor koji, osim iz komičnih situacija, proizlazi i iz britkih i svevremenskih dijaloga po uzoru na velikane komedije Gruča Marksa i Vudija Alena. Može li se smehom odgovoriti na izazov smrti?

Mate Matišić Ljudi od voska u režiji Ivana Vanje Alača i izvođenju Narodnog pozorišta Sombor, Srbija

U drami Ljudi od voska pisac je sažeo ukupno višedecenijsko traumatsko iskustvo hrvatskog društva: posledice ratova devedesetih, (ne)prikrivene međunacionalne netrpeljivosti, klasne predrasude, sukob na relaciji selo – grad, umetnik i njegov model iz života. Sve ove (i još mnoge druge!) strahove i nelagode Matišić je stavio u modernu dramsku formu, u tri priče koje povezuje jedan pisac. Kroz sve ove priče pisac, koji je i glavni junak, pokušava da piše dramu i da razluči šta je moralno a šta nemoralno, o čemu se može pisati a o čemu se mora ćutati, da li pisac svoje bližnje, time što ih stavlja u delo, „ubija” ili, naprotiv, čini da žive večno. Mate Matišić je napisao komad koji ima značajne umetničke vrednosti, a istovremeno je prijemčiv za najširu pozorišnu publiku jer problemi sa kojima se njegovi likovi bore daleko prevazilaze lokalne okvire i tiču se bazičnih pitanja kao što je da li mi znamo šta je istina i umemo li živeti sa njom u miru, te da li je pravednije uvek i svima govoriti istinu ili bismo više pravde postigli ako bismo pred ponekom istinom i zatvorili oči. Režirati u Narodnom pozorištu Sombor za mladog reditelja Ivana Vanju Alača je sigurno bio veliki izazov, ali Alač se nije „polakomio” da nam demonstrira egzibicionistički rediteljski koncept. On je veoma skrupulozno sledio tekst dozvoljavajući sebi tek po neku metaforu koja je doprinosila boljoj scenskoj prohodnosti teksta. Reditelj je takođe maksimalno dobro iskoristio ono što jeste najveći potencijal Narodnog pozorišta Sombor, a to je izvanredan glumački ansambl koji igra usaglašeno i harmonično. Veliko mi je zadovoljstvo da ćemo na ovogodišnjem festivalu imati prilike da vidimo glumce ovog izvanrednog pozorišta.

Branislav Nušić Protekcija u režiji Milana Neškovića i produkciji XXXVIII Festivala „Grad Teatar“ Budva, Crna Gora i Narodnog pozorišta Sombor, Srbija

U godini kada se slavi 160 godina od rođenja Branislava Nušića Narodno pozorište Sombor je u koprodukciji sa Festivalom „Grad teatar“ iz Budve postavilo rano delo ovog značajnog komediografa. Tema Protekcije su zloupotrebe položaja od strane državnih službenika u cilju ličnog bogaćenja. Nušić smatra da se protekcija kao rak rana širi kroz čitav pravosudni sistem. Ona postaje način funkcionisanja svih u sistemu odlučivanja – od ministra, preko lokalnih sudija do poslednjeg đumrugdžije. U Nušićevoj komediji protekcija je toliko „normalizovana“ da je svi podrazumevaju, te pobuna jednog novinara iz skromnog opozicionog lista izaziva urnebesne reakcije aktera. Komedija Protekcija ima vodviljsku strukturu – zabuna se vezuje za zabunu, nesporazum se nadovezuje na nesporazum, radnja komada sve više ubrzava, a odnosi se komplikuju do granice apsurda. Iako je reč o ranom komadu u Protekciji ipak prepoznajemo ono što jeste karakteristika velikog Nušića – sposobnost da se kroz dramsku formu stvori duboki uvid u narav ljudi iz ovog podneblja. No, ta Nušićeva istina nije surova i gnevna. Nušićev smeh je topao, sa razumevanjem za ljudske slabosti, ali bez želje da se nepočinstvo sakrije, već da istina izađe na svetlost dana. Nušić može tako da se smeje svojim likovima jer je njegova pravda duboko humana, sa velikim razumevanjem za brige i nadanja običnog, malog čoveka. Reditelj Milan Nešković ima jako dobar osećaj za naše glumce i istovremeno veliko poštovanje za naše klasike. On je napravio veoma efikasnu i modernu adaptaciju ove Nušićeve komedije i u radu sa glumcima je dobro gradio tempo-ritam predstave pazeći da razigrani humor ne koči tok radnje i ne postane sam sebi svrha. Posebno uspeli aspekt ove predstave su brehtovski songovi kojima se daje savremeni komentar na veselu komediju s kraja 19. veka.

Nikola Stanišić Kavez za ptice u režiji Slobodana Stankovića i produkciji Beogradskog dramskog pozorišta i Sterijinog pozorja, Srbija 

Drama Kavez za ptice govori o teškom i surovom životu štićenika u kazneno-popravnom domu za maloletnike. Struktura komada je duboko prožeta načinom na koji mladi komuniciraju na društvenim mrežama. Radnja prelazi iz virtuelnog u stvarni svet, kao što to rade nove generacije koje žive sa mobilnim telefonom i za koje je virtuelni svet podjednako realan kao i realnost.
Štićenici govore suvim jezikom i veoma kratkim rečenicama sa puno žargona tipičnog za društvene mreže. Uprava doma govori birokratskim jezikom kojim se obezličava onaj o čijem dobru bi institucija morala da vodi brigu. Ovim dehumanizovanim načinima govorenja suprotstavljaju se monološki delovi u kojima „domci” govore o svojim porodicama. Pisac koristi monolog da bi dao dublje uvide u probleme sa kojima se bore mladi, a koji korene vuku iz porodice. Pisac ne postavlja pitanje kako su roditelji došli u situaciju da zanemare dete. To bi dramu “pomerilo” ka širem društvenom kontekstu i učinilo je savremenom, pozorišnom verzijom Specijalnog vaspitanja. Mi možemo da žalimo što toga u komadu nema, ali je to ipak legitimna odluka pisca koju opravdava njegova namera da se usredsredi na dvostruko zatvoreni svet mladih. Mladi su fizički zatvoreni u domu i mentalno su zatvoreni u svom virtuelnom svetu. Zato što je reč o dvostrukoj zatvorenosti, spoljni svet ne postoji, već se u komadu stalno mešaju problemi iz svakodnevnog života, maštanje o lepšem životu i internet komunikacija. U tom dvostruko zatvorenom svetu istina je ukinuta ili makar sasvim nebitna, a pravda je zamenjena insistiranjem na formalnostima procedure sve dok se situacija sasvim ne otme kontroli i natera upravu doma na hitne i preke mere. Posebna vrednost ove predstave je u tome što je u potpunosti delo jedne nove pozorišne generacije. Pisac Nikola Stanišić je student Akademije umjetnosti u Banjaluci. Predstavu je režirao Slobodan Stanković student režije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. U predstavi igraju mladi glumci za koje ćete tek čuti i koji su svi od reda izvrsni. Predstava Kavez za ptice je nastala u koprodukciji BDP-a i Sterijinog pozorja. Dramski tekst Kavez za ptice Nikole Stanišića je nagrađen na anonimnom konkursu Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst 2022/23 godine

Marina Milivojević Mađarev

U Narodnom pozorištu Užice održana je konferencija za medije povodom XXIX JPF, kojoj je prisustvovala gradonačelnica grada Užica dr Jelena Raković Radivojević, direktor NP i JPF Zoran Stamatović i umetnički direktor festivala Nemanja Ranković.

„Živimo u turbulentnom vremenu na nivou sveta, gde žive istina i pravda, a stižu potpuno oprečne informacije sa svih tih područja. To je ostavilo utisak i na pozorište. I van ovih predstava koje smo izabrali, postoji još sigurno oviliko predstava koje su mogle da dođu na ovaj festival po svom kvalitetu. To znači da je ovo bio dobar produkcioni period za pozorišta u ovom teškom vremenu“, rekao je direktor NP Užice, Zoran Stamatović.

„Kažu da grad koji ima pozorište ima dušu, a da grad koji ima festival ima srce. Tako mi imamo i dušu i veliko srce za sve učesnike i posetioce festivala koji organizujemo u godini Nacionalne prestonice kulture“, kaže gradonačelnica Užica i predsednica saveta festivala, Jelena Raković Radivojević.

- I u mojoj porodici, kao i kod većine, bilo je i tih nekih monarhista i četnika i komunista. Nažalost, i dan danas vrtimo te iste priče, možda u nekim drugačijim oblicima, jer se, navodno, vreme promenilo, a zapravo se ništa radikalno u tom smislu ne menja -

Sena Đorović, glumica