Koje uloge su Vas u toku dosadašnje karijere posebno dotakle profesionalno i lično?

- Mislim da svaka uloga kojom se glumac ozbiljno bavi, bila ona uspešna ili ne tako uspešna, može da ga oplemeni. Kroz rad sa dobrim rediteljima, na dobrim komadima, glumci se edukuju, upoznaju određene epohe, socijalne okolnosti nekog vremena. Mi moramo dobro da poznajemo vreme u kojem se odvija radnja predstave, šta se u tom periodu jelo i pilo, kakve su okolnosti preovladavale. Ide se do najdubljih duhovnih vrednosti, emotivnih lomova čoveka, a to je već teren psihologije. Za mene je svaka uloga bila neka vrsta pomaka. Nekad većih, a nekad manjih. Bilo je par koje su meni mnogo značile u smislu da sam napravio određene iskorake kojima sam sebi otvorio neki prostor kao glumac, u kojima sam spoznavao da sam nešto savladao i da mogu da stanem iza sledećeg izazova. Nema tih uloga mnogo, ali ako moram neke da izdvojim onda su to uloge u Razbijeniom krčagu Hajnriha Fon Klajsta u Jugolovenskom dramsskom pozorištu u režiji Igora Vuka Torbice, uloge u Klaustrofobičnoj komediji Zvezdara teatra i Elektri u Narodnom pozoištu i svakako uloga u Lorencaču. To su različiti žanrovi, različita pozorišta i te uloge su meni zaista puno značile kao glumcu zanatliji.

U kakvom su položaju danas mladi glumci, ima li dovoljno posla za sve?

- Položaj pozorišta i mladih glumaca je vrlo težak, nema tu priče. Glumci su generalno prinuđeni da puno rade, snimaju i jako je teško uraditi veliku ansambl predstavu. Glumci moraju da se bore za svoju egzistenciju, pre svega. Ima ljudi koji veruju u pozorišne ideale pa se žrtvuju neko vreme, ali mora da se jede i da se plate račune. Možda banalno zvuči, ali istina je da se teško sastavljamo na probama i zato je sve teže napraviti dobru predstavu. Pozorište zahteva ozbiljnu posvećenost, disciplinu, mnogo odricanja, a to znači svakodnevne probe. Zato je svima, a posebno mladim glumcima, sve teže.

Verica Tucović, JPF Bilten