Sećam se prvih hronika festivala, koje smo Slađana Vasiljević, Sandra Ranković i ja radili za tadašnju TV5. Imali smo studio, krajem tih 90-tih, na “Teatru”. Prvi lokal do kafića. Emitovali smo ih uživo, a u toku dana smo snimali razgovore sa glumcima, rediteljima, scenografima, članovima žirija. Odlučili smo da jedan od naših sagovornika bude član žirija, reditelj iz Crne Gore Draško Đurović. Dogovorili smo snimanje u toku popodneva, stigli u naš improvizovani studio, dogovorili teme i pred sami početak snimanja, Draško na sto spušta mobilni telefon, koji je tih godina za nas bio čudo tehnike. Pitam ga, da li to mora da stoji, a on crnogorski akcentovano “no šta, no mora”. Završavamo snimanje i gledamo šta smo uradili, sve uz Draškove komentare “odlično ukadriradno”, tri kamere..itd..i ključnu rečenicu “vidi se”. Pitam šta se vidi, a on kao iz topa: “Pa, mobilni”. Draško- Crnogorac, logičan odgovor.

Na jednom od prvih festivala nastupilo je Narodno pozorište iz Šapca. Pučka komedija u režiji Kokana Mladenovića. Ni slutili nismo da će glumci tokom predstave izvoditi publiku na scenu, a tek nisam sanjao da ću to biti ja. Slatko smo se smejali, odlična predstava i u jednom trenutku Ivan Tomašević silazi u publiku, i kako smo mi novinari sedeli u prvim redovima sa strane, kreće ka nama, prilazi mi, i izvodi na scenu. Možete misliti kakav je osećaj kada stanete pred prepunim pozorištem dok se svi smeju. I ja se smejem, samo nisam siguran čemu. Ivan publici saopštava da se moja uloga zove “kurodržač”, on ima nešto što liči na pušku, moj zadatak je da budem držač za to, dok on puca, publika se ludo zabavlja, a ja menjam boje lica. Kolege iz RTS-a su na moju sreću ili nesreću sve to snimile, a Baja Vujović fotografisao, pa imam uspomenu na moju jedinu ulogu u pozorištu. Nakon predstave, prišao mi je Kokan Mladenović i čestitao na dobro odigranoj ulozi, a kolege su na kraju festivala predlagale da posebnog Ardaliona dobijem ja, za prvu ulogu.

Mladi glumci, tada studneti Ivan Bosiljčić i Nemanja Ranković, ugostili su na jednom od prvih festival svoje kolege sa klase, studente novosadske akademije. Kako je vanfestivalski život bio vrlo aktivan, jedno veče Sergej Trifunović i neka užička ekipa pravili su žurku u jednom kafiću na Rakijskoj pijaci. Zamolili su me da povezem neke od gostiju do tog kafića. U moj zeleni “jugić”, spakovali su se Slađa Vasiljević i jedno 5 devojaka sa akademije, a napred su sedeli već vrlo poznati glumci Goran Šušljik i Isidora Minić. Posle sto metara vožnje zaustavio nas je policajac. Logična reakcija bila je da svi krenemo sa pričom kako su to glumici, festival, predstave…itd.. Ipak, policajac nije posećivao pozorište, već je pratio “TV tombolu”, koju sam ja u tom trenutku vodio na TV 5, pa je čitava glumačka priča pala u vodu, nakon njegove reakcije i rečenice “Znam ja tebe, ti si tv tombola”. Žao mi je glumci, tombola je pobedila pozorište!

Nadam se da će ovogodišnji festival doneti nove anegdote, i rado ću ih podeliti sa Vama, poručuje Milutinović koji ove godine izveštava za Radio Užice.