Moram da kažem da ja verujem u kulturu i da verujem kulturi. Jer kako kaže pesnik, vreme je majstorsko rešeto. Prečistiće ono ove stvari a neizvesna je sudbina samo onima kojima kultura nije sudbina. Jer kultura je temeljno ponašanje jednog naroda naspram sveta.
Svaka kultura traži podsticaje sa strane, hrani se i oplođuje kulturama drugih naroda i ne trpi samodopadljivo zatvaranje pred tuđim vrlinama i vrednostima. Ne trpi diskontinuitet, večno zapinjanje iz početka, duge pripreme i domete bez pravog odskoka. Ona je celina naših emocija pred delima, izraz naših osećanja i pre svega, našeg imaginarnog. Ali to imaginarno mora biti usmereno vrednostima. Pozorište nam upravo pomaže da naučimo veliku tajnu razlikovanja vrednosti, da prozremo suštinu sudbonosne ljudske drame, koju Albert Kami vidi u nepojmljivom broju suočavanja i dijaloga, izoštravanju čula za moralne i etičke probleme i suprotstavljanju svim pokušajima njihovog zamućivanja. Pozorište ima funkciju da probudi i mobilizuje našu kritičku svest, odnosno, da razvija našu refleksiju o realnom svetu.
Grčka Atina je u davna vremena legitimnost svoje moći izvodila iz svojih kompetencija koje su bile ogromne. Ovaj festival tu legitimnost izvodi iz brige o najboljim ostvarenjima, dobrom korišćenju tema, poštovanju auditorija, stilu, kapacitetima da se odgovori na izazove vremena, ubeđenjima i hrabrosti. Otuda drugi slogan Branim ima posebnog smisla, jer na najbolji način definiše prostor u kojem bi privilegovano mesto kulture bio ukus, ukus za najbolje. Helderlin je govorio „živeti to je braniti jednu formu“. Upravo to izdvaja ovaj festival. Prečesto se danas ne pravi razlika između naše prirodne želje da se izrazimo i umešnosti egzibicije. Prepuštamo se shvatanju da je sve što saopštavamo oslobođeno obaveze da nešto znači. Neznanje je poželjno taman toliko koliko i znanje. Duhovnost postaje manje promišljena, ideje ograničenije, stavovi površniji, a osećanja nepristojnija. Moderno doba u kojem živimo ili ono što nazivamo modernošću kaže da nema definisanih uloga, nema scenarija, ali i da nema ograničenja, granica, osim onih našeg neznanja.
Pozorište kao iskustvo i kao razotkrivanje realnosti naučilo me je ljubavi prema jeziku i šta je moć umetnosti. Otuda radni naslov ovog festivala „za ono malo duše“, jer bez tog trenutka topline ne bismo mogli da živimo, predstavlja potvrdu činjenice da pisati znači preobraziti našu nemogućnost življenja u mogućnost da se kaže.
I na kraju nešto sasvim lično. Prve godine postojanja festivala, daleke 1996, pobedila je predstava „Bure baruta“. Kasnije je snimljen i film sa istim nazivom. U vremenu u kojem su nastali i predstava i film, trebalo je mnogo napora, mnogo snage i upornosti, i hrabrosti da se oni podrže i da im se da neophodna pomoć. To je nešto što me čini, sada kada se osvrnem na to vreme, posebno zadovoljnom. Jer je pobedila umetnost. I još jedan gotovo sentimentalan detalj. Te prve godine festivala među rediteljima bio je i Jagoš Marković, a danas baš njegova predstava otvara ovaj festival. To je samo još jedan dokaz da kvalitet ima trajanje.
Želim vam puno uspeha, uživajte u predstavama i borite se i dalje za vaš i naš festival!