Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Bojan Munjin, koselektor JPF: Neki žar uvek postoji

03 nov

Sedam novih predstava naći će se pred festivalskom publikom od 8. do 14. novembra 2015. Uz 146 predstava koje su izvedene na prethodnih 19 festivala, one čine značajnu kolekciju koju je domaćoj publici ponudio JPF. Za festivalsku publiku do sada su ih birali: Dejan Penčić Poljanski (1996-98), Aleksandar Milosavljević (1999- 2000), Veljko Radović (2001- 2002), Vladimir Kopicl ( 2003- 2004), Maša Stokić (2005- 2006), Bojan Munjin i Zoran Stamatović od 2007. do danas. Za festivalske čitaoce Bojan Munjin govori o selekciji koja je često uslovljena ograničenjima budžeta ili tehničkim karakteristikama užičke scene. Ipak, za festivalski nastup se izbore ansambli u kojima postoji žar, kaže koselektor Festivala.

 Ukupan budžet 20. Jugoslovenskog pozorišnog festivala iznosi manje od 7 miliona dinara od čega je Republika sponzorisala 3.500.000, dok je Grad Užice izdvojio 3.470.000 dinara. Domaći festival pamti i bolje godine, podsetimo da je za 17. JPF budžet iznosio 8 miliona, jer je Republika bila pokrovitelj sa 5 miliona dinara.

„Ako govorimo o prošlosti možemo reći da su bila druga vremena. U tim drugim vremenima bilo je više para, ali su neke stvari bile skuplje. Danas, da bi pozorišta mogla putovati, smanjuju cene. Vrlo je jednostavno. Pozorišta i mi kao Festival nismo na različitim stranama, mi smo svi ista velika porodica: malo se svađamo, malo pregovaramo oko novca, ali u krizi se svi snalazimo da bi uopšte bilo predstava, radi čega pozorišta postoje. Nikada ne treba zaboraviti da neki žar postoji stalno i da zbog tog žara ljudi hoće nešto da urade.

Pojedini festivali moraju smanjiti broj predstava, ali svejedno postoje. Ponekad su smanjene pare na pola, pa su i smanjene predstave na pola, ali festival postoji. BITEF-u se to dogodilo na početku sankcija, da može da ima 5-6 predstava, a to je festival koji je u najboljim danima imao 30 predstava. To još jednom potvrđuje da se u krizi ljudi snalaze na razne načine”, kaže Bojan Munjin.

Imali smo višak dobrih predstava

„Ove godine ima dosta kvalitetnih predstava, oseća se taj nerv da ljudi hoće da govore o onome što im se događa. Ne da se sada nešto bune, ali hoće da kažu. Poslednjih bar 10 godina imamo zadatu brojku 7, ne ide se ni manje ni više. Festival, tj. čitava njegova energija je sabrana u 7 predstava, u 7 dana. Ako imaš više dobrih predstava, onda ih ostaviš za sledeću godinu. Takvih je bilo, ali ne bi bilo fer da kažem koje su to predstave”, kaže Munjin.
Koselektor podseća da se izbor predstava kreće i u okvirima tehničkih uslova scene NP Užice.

„Ranijih godina smo imali problem da neke predstave nisu mogle da stanu na užičku scenu. Bila je jedna iz Zagreba, hteli smo „Čikago” iz Beograda, neke ranije iz Novog Sada, ali nisu mogle da uđu. To je tako, a ove godine smo imali male predstave koje ovde ne bi dobro izgledale. Ranijih godina smo probali sa tim govornim predstavama, ali se publika buni jer su to predstave za 120 ili 150 ljudi, a ovo pozorište traži, publika traži da uđe svih šest stotina ljudi u salu. Dakle, mi neprestano imamo problem sa malim predstavama, ali Bože moj, šta da se radi, ono što ne možemo-ne možemo. Mi radimo u našem formatu: NP Užice, 600 ljudi, pozornica, i to je naše svetište. Kao u Staroj Grčkoj-imaš amfiteatar i tu igraj!”, ocenjuje Munjin.

Publika i danas pamti predstavu „Medejine krugove” koju je pozorište Ujvideki Sinhaz htelo da izvede i tri puta za veče kako bi sva publika videla predstavu. Kako su vremena drugačija pitamo se da li postoji pozorište koje bi danas zbog vrednosti festivala, takmičarskog nerva ili nečeg trećeg to isto uradilo?

„Uvek ćete to naći. To je onaj žar o kome govorim. On ne postoji svugde, ali ćete definitivno naći žar kod nekih koji će vam igrati i posle ponoći ako je to zahtev”, kaže Munjin.

Da li će se naći modus da, na ovom festivalu u čiji se koncept „bez prevoda” ne uklapa Ujvideki Sinhaz, ponovo vidimo predstave tog pozorišta koje nam nedostaje?

„Gledamo predstave Ujvideki Sinhaz-a jer oni igraju i predstave na srpskom jeziku. Jezička barijera je problem i sa Makedoncima i sa Slovencima. Upravo smo ove godine imali predstavu iz Slovenije koja je bila baš pogodna za 20. festival- „Jugoslavija, moja dežela” , tekst je i na slovenačkom i srpsko-hrvatskom, ali pre svega nije mogla da stane na užičku scenu, a bila je i dosta skupa. Tako je to, nekada imate dobrih, nekada lošijih situacija, kazalište je živo, a ako bi trebalo da izdvojim reč koja karakteriše ovaj trenutak je reč žar”, zaključuje Bojan Munjin.