-Pišem knjige koje nisu napisane, o temama prema kojima osećam strast i koje imaju smisla. Uhvatio sam se u koštac sa temom zbog koje sam sam morao ući u „pećinu“ u kojoj su demoni. Pišem onako kako je govorio Čehov - da rečima bude usko, a mislima široko. Osećao sam se kao čovek koji ima veoma malo municije i da svaki metak mora da pogodi u demona. Ovaj roman i dramski tekst, iz drugačijeg rakursa, govore o stvarima koje su se dešavale devedesetih godina i o pozciji Srba u to vreme u Zagrebu. Smatram da pisci, ali i drugi, moraju da čiste ispred svog praga i da je to jedini pravi put“, kaže poznati hrvatski pisac Damir Karakaš, autor romana i drame „Blue moon“ čija su dela prevedena na desetak jezika.

U tekstu je neobično to što Džimi saznaje da je Srbin tek uoči samog rata u Hrvatskoj...

-Takvo je bilo vreme. Zavladao je nacionalizam i mnoge je zatekao. U petak ste slušali Elvisa ili Strej kets, a u subotu ste bili u rovu. Događale su se neverovatne stvari. U romanu pišem i o tome da se, na tramvajskim stanicama, u kanticama prodavao čisti hrvatski zrak, da su se kafane dizale u vazduh, ljudi dobijali otkaze...Jednostavno, sav mulj izlazi na površinu. Pojavljuju se ljudi u uniformama i ne možete da razaznate ko je ko, a čuje se tutanj nadolazeće kataklizme.

O svemu tome pišete kroz iskustva mladića, čije identitete gradite kroz rokabili muziku krajem osamdesetih. Zašto ste izabrali takvu strukturu da progovorote o tragediji koja nadolazi?

- Kroz tu priču o muzici hteo sm da ispričam nešto veoma ozbiljno. Zastrašujuće je to kada se događaju takve stvari, a okolo sve izgleda normalno. Tako je pisan i dramski tekst – kreće od zezanja i zabave, a u podtekstu se „valja“ strašna priča, da bi na kraju izašlo sve na videlo. Tu je stalno i sotona, a pojavljuju se i likovi kakve volim, a koji su istovremeno i žrtve i krvnici. To su ljudi koji su karakteristični ne samo za Hrvatsku, nego i za Srbiju i Bosnu.

Kako smo došli u situaciju da se u regionu reafirmišu nacionalizmi, ustaštvo, četništvo, verske isključivosti?

- Imamo takve politike koje na tome egzistiraju i stalno vraćaju ljude na te priče. Ljudi na vlasti ne biraju sredstva da bi se zadržali na svojim pozicijama a, s druge strane, uništava se kultura, koje više nema u novinama. Ljudi se zaglupljuju, kako bi se lakše manipulisalo njima. Danas u Hrvatskoj ništa ne funkcioniše, osim pogubne politike. Sama demokratija je vlast prosečnosti, a mi smo na neki način taoci te prosečnosti. Međutim, svako ima mogućnost da stvori svoj svet, a moj svet je umetnost. To je za mene prostor slobode i nisam spreman na kompromise, a mladim piscima, kada me pitaju kako da pišu, kažem da uvek idu do kraja i da pišu onako kako je govorio Miroslav Krleža – hrabro, neumoljivo i sa začepljenim nozdravama, ako treba.

Nenad Kovačević, JPF Bilten