Nestajanje obrađuje aktuelnu temu, na način koji je istovremeno uzbudljiv, delikatan i dramaturški odlično promišljen. Tema komada su posledice seksualnog zlostavljanja dece i način na koji se zločin prikriva. Zločinac je ugledni profesor univerziteta koji se bavi izučavanjem erozije tla, a žrtva dečak koji je bio kod njega u kampu. Zajec se veoma inventivno poigrava sa metaforičkim i simboličkim značenjem pojma zemlja. Zemlja je ono što nas stabilno drži, ali usled klizišta može da učini da u jednom trenu izgubimo ne samo tlo pod nogama, nego i sve što čini naš život. Isto tako, zemlja može mnogo da „podnese” – da primi u sebe, zemlja ćuti o učinjenom, ali zemlja i pamti, a posledice lošeg odnosa prema zemlji mogu se protezati na više generacija. Na trećem značenjskom nivou zemlja je metafora domovine koja nagrađuje zločinca i zanemaruje žrtvu.
Rediteljka Sanja Mitrović u svojoj postavci komada u Ateljeu 212 uvodi novu metaforu koja je kompatibilna sa metaforom zemlje, a to je šuma. Šuma raste iz zemlje, a korenje drveća drži tlo i sprečava da nastane klizište. Šuma je i kompleksni ekosistem pun predatora i njihovih žrtava koji uništava najveći predator na Zemlji – sam čovek. Simbolički gledano, šuma predstavlja i našu podsvest, sve ono što je zapreteno i opasno. Ona je i mesto odakle čoveku preti opasnost. Svi mi znamo da se u našem društvu dešavaju strašne stvari, ali se intimno nadamo da su zlostavljači ipak daleko od nas samih i da su medijski izvori jedino što nas povezuje sa njima. A u stvari, zločinci žive tu oko nas i sprovode svoj naum. Uspevaju u tome upravo zato što se mi duboko nadamo da se nesreće dešavaju samo drugima, a da je naš život siguran kao što je sigurno hodati po zemlji. A dovoljno je da jedan zlikovac kao što je Karlo sretne jednog Marka i da Marku nestane tlo pod nogama za ceo život. Zločinac može licemerno plakati nad sudbinom deteta, ali šta ćemo mi učiniti – to je pitanje koje nameće predstava Ateljea 212 Nestajanje.
