U predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta očekivali smo renesansnu Italiju na šta publiku poziva ime Lorencačo i Venecija 16. veka u kojoj je pisac Alfred de Mise pronašao istinit događaj za dramu napisanu polovinom 19. veka. Podignuta zavesa uvela nas je odmah u savremen ambijent, a aktuelnost njegovog veštog pera reditelj Boris Liješević osvetlio je kroz minimalizam scenografije i savremene kostime. Akteri kao da su svratili na probu komada u udobnoj odeći za teretanu ili neobaveznu šetnju gradom.

-Kada sam prvi put čitao komad, uzeo me je odmah. Nema tu nikakve nevinosti. U prvoj sceni vidimo dvojicu koja su kupila devojku od 15 godina i vode je da je pretvore u prostitutku. Alfred de Mise komad zasniva na istorijskom događaju ubistva firentinskog vojvode Aleksandra di Medičija od strane njegovog rođaka Lorenca 1537. godine. On je u ubistvu vojvode di Medičija prepoznao svoje vreme, a mi smo prepoznali naše vreme. U tom iskustvu pisca sam prepoznao naše iskustvo, jer mi uopšte nismo adaptirali komad, iako nas to svi pitaju, kaže reditelj Liješević.

-Jedan čovek je posvetio ceo svoj život ideji da oslobodi grad od tiranina, ali se nameće pitanje šta posle? Ima ta scena kada se svi oni vraćaju kocki, vinu i ženama i to je to pitanje te nesposobne elite koja samo nariče i kuka, kaže Milan Marić koji igra vojvodu di Medičija, ali kao i ostali glumci ima više uloga iskoro sve vreme drame je na sceni.

Pored Milana Marića u komadu igraju Marko Janketić, Branislav Lečić, Sloboda Mićalović, Milena Vasić, Miodrag Dragičević, Petar Benčina i Andrija Kuzmanović.

- Ljudi su jednostavno kvarljiva roba i lako su potkupljivi. Moj lik je to shvatio kasno, kad je već uprljao dušu I to nije ništa novo da su ljudi kvarljiva roba, kaže Marko Janketić u naslovnoj ulozi.

-Mi smo ljudi koji neće da misle, neće da se bore, nama smeta demokratija jer to je proces koji zahteva prisutnost. To je tretiranje koje živimo sad vrlo aktivno. Vi morate da mislite, da slušate i gledate šta rade drugi, da razumete druge, da razumete i svoje potrebe, da se borite za svoje stvari. U komadu imamo mnogo scena u kojima se vidi promena ljudskog karaktera- imamo republikanca koji ulazi moćno i snažno, a za trenutak kasnije uđe u *upe vojvodi i još se raduje i kaže da nije znao da je republikanac. Dakle, ta poroznost ljudskog karaktera, a kažemo da je ljudska roba kvarljiva, ali u čoveku postoje i druge sile. Čim u društvu nestane ambicije za tim neostvarivim, velikim i časnim, dobićete samo “use, nase i podase”. Dobićete trivijalan način života, smanjen ugao hrabrosti, niko se neće usuditi da promeni sistem. Zato je opasno kada sistem takvom stanju podupire leđa i kada traje, jer to trajanje generacijski ubija volju naroda da išta promene. Postane normalno da trpiš, normalno da si ponižen da bi uspeo. To je opasno! Ovaj komad govori o tome i njegova najveća snaga je što on to bezobrazno saopštava, kaže Branislav Lečić.

-Za Katarinu mogu da kažem da je junak ovog doba jer sve vreme traži opravdanje i ne da se i ne posustaje. Zato smo se dogovorili da njena poslednja replika na latinskom bude o ljudskoj prirodi: “sve što je ljudsko nije mi strano” Ona veruje do kraja, ona diže Mariju, pronalazi poslednji tračak i plamičak svetlosti u Lorencaču. Kroz Katarinu treba i mi da se postavimo kao umetnici. Nadovezaću se na Leku (Branislava Lečića)- moramo da budemo svesni, budni, odgovorni, objektivni i nekako da kontrolišemo i komentarišemo stvarnost. Dakle, budnost na prvom mestu i ja odatle crpim energiju, kaže Milena Vasić.

Publika je predstavu nagradila visokom ocenom 4,69, a predstava će ostati upamćena po postupku dr Mire Gavrić Kezić, načelnice "Neurologije"  Opšte bolnice u Užicu, koja je, verujući da je glumici Slobodi Mićalović zaista pozlilo, izašla na scenu da joj pruži prvu pomoć. Potez je izazvao buran aplauz podrške, kako u pozorišnoj sali, tako i na razgovorima o predstavi koji se uživo emituju i mogu se pogledati i snimci na Facebook nalozima Jugoslovenskog pozorišnog festivala "Bez prevoda" .

Treće festivalske večeri na sceni u Užicu je još jedan komad Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Vrat od stakla” Biljane Srbljanović u režiji Jagoša Markovića.

Slađana Vasiljević