Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Junak mog doba: ONA

29 okt

Da se odmah razumemo, nisam feministkinja i ne podržavam „borkinje“ koje su se izborile da idu u penziju sa 65, ali moj junak je ONA.

Ona koja sa 5 ruku, najmanje toliko joj treba,vuče dete iz vrtića, povrće, hleb i mleko, torbu, ranac i džak paprika za ajvar pride. Ona koja tek kad spakuje ukućane kuva ručak za sutra, a onda pegla, pa pročita poslednji pasus „ženske knjige“ i tek što zaspi, vreme je za ustajanje. Ona što volšebno rastegne minimalac, kuva „klin čorbu“ od ničega, kupi deci šta treba, a sebi-”ma ne treba mi”.

Ona koja na letnjih “plus beskonačno” i zimskom minusu, stoji kraj pijačne tezge.

Ona baka koja je u ime svojih unuka i njihove budućnosti stala pred mašine graditelja MHE.
Ona sićušna i krhka, a junak baka koja u opustelom selu, sama u kući dočekuje zimu, a usput napravi slatko od šumskih jagoda da se nadje ako neko slučajno naidje, ili ako možda jednom svrate unuci izdaleka.

Ona koja prati dete u svet, stegne srce i proguta suze. Ona koja ima strpljenja za pubertetske bubice podmlatka i glavu kuće kojoj je “Liga šampiona” na TV dogadjaj bez premca. Onoj koja za čas spremi nešto da se čalabrcne kad naleti familija.

Ona -žena posttranzicije, koja mora da bude i menadžer i domaćica i dama, da stigne i na posao gde radnom vremenu nema kraj i kući i u pozorište, bioskop, galeriju za svoju dušu i usput stigne i da se našminka.

Ona...dopišite ostale ako ih prepoznajete. Priznajem nisam ONA, kaže Slavica Jovanović, novinarka Radio televizije Srbije