Glumca Milovana Filipovića, (1975, Mokra Gora) gledali smo na sceni u Užicu, zahvaljujući JPF, samo kao deo ansambla Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Glumu je završio u klasi Branka Pleše, u stalnom angažmanu u Novom Sadu je od 1997, a nakon dve decenije, od 2017. obavlja funkciju najpre vršioca dužnosti, a od 1. februara 2018. dužnost direktora Drame SNP.

-Kad sam postavljen za direktora Drame u septembru prošle godine, moja odluka je bila da predstave Igora Vuka Torbice budu oslonac repertoara. Međutim, rekao mi je da je zauzet do sredine 2020. i to je srušilo moja nadanja da ću brzo stabilizovati repertoar SNP, jer ne samo on, već svi dobri reditelji su uglavnom zauzeti. Grad Teatar Budva je ušao u projekat za „Krvave svadbe“ i mi smo im se priključili, a onda smo ipak uspeli i da sa Somborskim pozorištem dogovorimo saradnju jer su imali njegov termin, tako da i u toj saradnji učestvujemo sa polovinom novca i ansambla, probe bi trebalo da počnu 26. novembra, a premijeru očekujemo krajem januara. Ovog puta Igor Vuk Torbica režira svoj autorski projekat, a zatim smo za početak 2020. dogovorili da režira Handkeov tekst „Časovi u kojima ništa nismo znali jedni o drugima“, najavljuje Milovan Filipović, direktor Drame SNP Novi Sad.

Izborom u takmičarsku selekciju XXIII Jugoslovenskog pozorišnog festivala užička publika je u svom gradu imala mogućnost da vidi Lorkine „Krvave svadbe“ , predstavu koja se igra u Crnoj Gori i Novom Sadu, na scenama gde je nastajala.

-Postaviti Lorku na scenu nije nimalo jednostavno i da bi se njegova poezija približila savremenom gledaocu potreban je maštovit i kreativan rediteljski postupak, a siguran sam da je Igor Vuk Torbica bio pravi čovek za taj zadatak. Žao mi je što predstavu ne možemo redovnije da igramo jer je pola podele iz Crne Gore iz nekoliko teatara, pola i SNP iz Novog Sada i zbog obaveza glumaca teško je organizovati izvođenje. Iz tog razloga smo se odlučili na dvomesečne blokove u kojima se igraju tri ili četiri predstave. Premijerno je izvedena početkom avgusta u Crnoj Gori, a onda je u drugoj polovini septembra izvedena u Novom Sadu četiri puta i krajem novembra i početkom decembra će biti poslednja izvođenja u tom bloku, što će biti najuigranije i najbolje predstave.

Ovaj jesenji period imali smo veoma buran, od septembra do sada izveli smo pet premijera zaključno sa odličnom predstavom „Veštice iz Salema“ Artura Milera u režiji Nikite Milivojevića. Maestralno je prošla i očekujem da će dogodine biti ovde na festivalu. Pre toga je Aleksandar Popovski radio „Doplera“ , Torbica „Krvave svadbe“, Mia Knežević „Put oko sveta za 60 sekundi“ i radili smo sa pozorištem iz Gračanice, koje na ovom festivalu izvodi predstavu u čast nagrađenih, Gogoljevu „Ženidbu“ u režiji Milana Karadžića. Imali smo premijeru na kamernoj sceni koju smo nedavno renovirali, a značajno je da kažemo da smo gostovali u Seulu u Južnoj Koreji na velikom međunarodnom festivalu sa predstavom „Na Drini ćuprija“ koja je učestvovala i na ovom festivalu. Ta predstava ima moć i priču koja je stavlja u fokus ljudi koji se bave i politikom i kulturom, a to što nije dobijala nagrade, ne umanjuje njenu vrednost, kaže Milovan Flipović.

Svoj glumački angažman, Filipović trenutno suspreže kako bi se u potpunosti posvetio rukovođenju Dramom SNP, ali ga je zbog te nove uloge dobra predstava matičnog pozorišta iako u njoj ne igra, još jednom dovela na JPF.

-Sada, u ulozi direktora Drame, meni je bitno što smo pozvani na ovaj festival i posle „Sterijinog pozorja“ smatram ga našim najznačajnijim festivalom. Mislim da je nađen dobar model opstanka festivala najpre kao festival najboljih predstava SRJ, a u trenutku kada je Sterijino pozorje ukinulo odrednicu domaćeg teksta, ljudi su dobro reagovali uvođenjem regiona u priču. Ipak, mislim da odrednica „bez prevoda“ nije baš dobra, jer ste izgubili mogućnost da gledate predstave odličnog pozorišta iz Novog Sada „Ujvideki Sinhaz“ za koje morate imati prevod u Užicu, tako da mi se čini da je bilo dobro da Jugoslovenski pozorišni festival koji obuhvata predstave zajedničkog kulturnog prostora bude bez tog uvedenog ograničenja- istog jezika.

Slađana Vasiljević