Besedu prenosimo u celini:
-Gospodine Gradonačelniče, Gospodine Direktore Festivala, poštovana publiko, drage kolege i prijatelji, pozdravljam vas.Čestitam vam ovu divnu svečanost. Počinje dvadeset treći pozorišni Festival bez prevoda, svetkovina teatarske smelosti, slobodnog zamaha igre i vrhunskih dometa. Ovde se upravo stvara osmodnevna Užička pozorišna republika. Jeste li primetili kako je grad zadobio neki mistični sjaj, to je od svetlosti pozornice. I od večeras će ova sala biti epicentar vulkanskih aplauza, a iza ove zavese već sve trepti od glumačke treme i žestokog zaleta da se što brže obori rampa između scene i gledališta. Da, ovo je festival bez prevoda, jer je pozorišni čin sam po sebi prevod, u kojem se životne činjenice prevode na jezik umetnosti, kojeg posvećen gledalac prihvata kao saučesnik u tvorbi teatarske celine. I u tom krugu sadejstva pulsira život predstave. Skeptici kažu da pozorište ne menja svet. Menjati svet je revolucionarna fraza. Možda teatar ne menja svet kao što ga menjaju izlazak i zalazak sunca, ali menja čovekov svetonazor koji te promene prepoznaje i tumači. Proverite to nakon gledanja ovih osam dobrih predstava. Svet će u domenu našeg shvatanja u mnogome ostati isti, ali ćemo mi na neke stvari gledati znatno drugačije.
Pravo pozorište je pre svega permanentna borba protiv ravnodušnosti koja je njegov smrtni neprijatelj.U ovom gradu je ta borba započeta pre više od veka i po, predstavom u Kaljevića kući, a po rečima tadašnjeg izveštača: „beše cvet našeg građanstva s najvećom ljubavlju na ovom predstavljeniju“.Na tom zavereničkom dosluhu između publike i scene, stvoren je ovaj festival, usijanom hrabrošću osnivača i selektora i oni ga već dvadeset tri godine provode bez uzmaka kroz mnoge nevolje, sumnje i prepreke. Brane ga i hrane smelim idejama, svojom nepokolebljivošću i nama dragocenim , pozorišnim ludilom. Ti srčani i istrajni pozorišnici za svoju bezobalnu posvećenost i tvoračku energiju zaslužuju ozbiljnu podršku i hvalu. Ovaj festival će uskoro proslaviti četvrt veka. Time će poreći svaku skepsu i užegli malograđanski strah od remećenja mlakog mira i jalove poslušnosti, kao što sve to svojim delom, majstorski poriče veliki pesnik, dramski pisac i prozaista Ljubomir Simović, inače stameni potporni stub ovog festivala. Neka se zato festivalska zavesa večeras s ponosom podigne u njegovu čast.“
R.P.
antrfile
Predstava Narodnog pozorišta Užice, „Kako zasmejati gospodara“ po tekstu Vide Ognjenović, a u režiji Kokana Mladenovića, 1998. godine na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu nagrađena je Ardalionom za najbolju predstavu. Vida Ognjenović je 2001. na festivalu bila u dvostrukoj ulozi, kao autor teksta i kao reditelj predstave „Jegorov put“ u izvođenju Grada tetra Budva. Ova predstava nagrađena je Ardalionom za najbolju scenografiju – Geroslav Zarić, a Jelena Đokić je dobila Ardalion za najboljeg mladog glumca.