-Nema ozbiljnijeg istraživanja, a da u bibliografiji rada nema izdanja „Klia”. Da li je to što opstajete skoro tri decenije objavljujući knjige za stručnu publiku, iako je lakše objavljivati bestselere, svojevrsna poruka Vaše kuće da je sve što radimo stvar izbora?

-Izdavačka kuća „Klio” izdržala je probu vremena, opstajući i ostajući 27 godina da objavljuje određenu vrstu literature, ali smo to uspeli zahvaljujući onima sa kojima smo delili ista stanovišta. Ti stavovi, razlozi za postojanje, sabrani su u onoj rečenici od koje smo pošli, da je sve to što radimo „za one koji misle svojom glavom i idu napred”. Devedesete godine kada smo osnovani, čini mi se da nije bilo produktivnijeg slogana ili poruke ohrabrenja onima koji su tonuli. Namera nam je bila da stvorimo lektiru za intelektualca, posebno mladog, koji ne treba sebe da ispusti, jer to je bio trenutak kada je lako bilo ispustiti se, učiniti „plezir” slabostima. Od tada, zajedno sa ljudima iz akademske sredine neprekidno stvaramo onu vrstu ambijenta u kojima te knjige imaju neku vrstu delatne važnosti, a nisu neke mrtve stvari na policama. Ovo su knjige koje su funkcionalno vezane za naš život, ali i za stručni, profesionalni život kog smo se svih ovih godina rado odricali, jer smo smatrali da je lažna diploma dovoljna. Ne znamo koga smo lagali, jer se pokazuje na kraju vrlo surovo da, kada dođemo do granice Srbije, kada želimo da pređemo u drugu zemlju, odmah ta diploma nestane zato što nije nikakva garancija i ne pruža sigurnost. Tako dolazi do konflikta, do nerazumevanja jezika profesionalne sredine, iz čega proističe agresija i razračunavanje sa onima koji znaju bolje od nas. Sve to vrlo dobro znamo iz svakodnevnog života, ne samo pozorišnog gde se sada nalazimo.

Ova edicija „Ars Scena” bila je ona koja pogoduje i pomaže ljudima da na svom jeziku pročitaju ono što je neophodno i važno iz struke, da ih to nahrani i potkrepi u uverenjima da nisu sami i slabi, već da im pokaže da postoji ljudi koji imaju slične probleme i da treba po malo da se osećaju i superiorno. To je naša pozicija o kojoj možda najbolje govori knjiga profesora Klajića („Početi iznova-promena teatarskog sistema” Dragan Klajić, predstavljena u okviru 21. JPFU) koji je imao jedinstveno i čudesno iskustvo između istoka i zapada, koje je uspeo da spoji i da kaže „nije sve na zapadu tako krasno, kao što nije sve na istoku tako grozno”. Ovo je pojednostavljeno tumačenje, ali on govori o dometima, o talentu, o istrajnosti, govori o profesionalnosti i kako se ona može pročitati, to je knjiga koja na izuzetan način pruža utočište i oslonac stručnjacima, istraživačima i onima koji vole pozorište.

Kad govorim o knjizi „Tragedija inicijacije ili nepostojani princ” Ivana Medenice, ona je zaista klasično delo. Lepo je što je sam autor spomenuo da je ona jedna vrsta zanimljivog svedočanstva o intelektualnom sazrevanju, jedna posebna, suptilna, vrsta autobiografije koja odražava zaista jedan klasičan odnos i u takvom klasičnom odnosu se upravo uklapa onaj slogan s početka ovog razgovora, a to je da ona stoji „za one koji misle svojom glavom i idu napred”. Ono društvo koje neprekidno kopira druge, koje snižava vrednost svog talenta, koje ga ne razvija, vrlo lako dođe do one tačke u kojoj povratka više nema, zaključuje Hamović.

Knjiga Ivana Medenice “Tragedija inicijacije ili nepostojani princ” predstavljena je u petak, 17. novembra, dok će knjiga Tatjane Dadić- Dinulović „Scenski dizajn kao umetnost“ biti predstavljena u subotu 18. novembra u 16h na Maloj sceni NP Užice. Osim autorke o scenskim elementima, njihovoj upotrebi u rediteljskom postupku i značaju za dramski tekst i doživljaj predstave, govoriće: Nebojša Romčević, Nebojša Bradić, Bojan Munjin.

Slađana Vasiljević