Govoreći o knjizi Ksenije Radulović, pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević ocenio je da autorku zanima trenutak u kome se iz dramskog pozorišta diferencira rediteljsko pozorište.
-To je druga polovina 20. veka i to predstave koje su rezultat smišljenog projekta i rediteljskog koncepta, rekao je Milosavljević.
Producent Janko Ljumović rekao je, između ostalog, da se čitanjem knjige čita istorija jednog festivala.
-Upravo je zato važno promovisati ovakvu knjigu i na JPF. Festivali prepoznaju trendove, svedoče nove interpretacije. Ako analiziramo repertoar aktuelnog festivala, videćemo da u njemu dominira dramska klasika i da smo svi u potrazi za novim interpretacijama, kaže Ljumović.
Autorka Ksenija Radulović kaže da se njena knjiga bavi značajnim segmentom našeg pozorišta.
-To je Mijačevo radikalno prekodiranje Sterije, postavili smo domaći segment u širi evropski koncept. To što je ovde urađeno, pokazalo je da takvo čitanje Sterije nije izolovani fenomen naše sredine, već pripada širem značajnom, antologijskom, kontekstu evropskog teatra, kaže autorka.
O knjizi „Lujo Davičo“, osim autorke govorio je i direktor i glavni urednik Izdavačke kuće „Klio“, Zoran Hamović.
-Ovo je jedna od onih knjiga kojoj možete da se radujete iako nije beletristika, za koju se podrazumeva da izaziva uzbuđenje žanrovski. Ovo je jedan od bisera koji daje priliku da upoznate nešto neočekivano, iznenadno i što vam nedostaje u razumevanju mikrosveta, rekao je Hamović.
Autorka, Saša Brajović, objasnila je da je za pisanje knjige imala i lični motiv.
– Lujo Davičo je neko koga je zapamtila moja majka. On je tada, nekoliko meseci pre nego što je stradao, radio kao konobar u Nikšiću za italijanske oficire. U kuću moje majke je dolazio da pere povrće. Ona je godinama pamtila njegov lik i figuru. Kada sam posle mnogo godina u štampi pročitala kako je izgledao na sceni, videla sam i da je njeno sećanje potpuno autentično.
Davičo je rođen 4. juna 1908. godine u Beogradu. Potiče iz sefardske jevrejske porodice. Bio je učenik Škole za ritmiku i plastiku Mage Magazinović, Užičanke kojoj se naš grad odužio ulicom koja prolazi pored Narodnog pozorišta Užice. Bio je igrač, pedagog i koreograf. Svoj rad je zasnivao na ritmičkoj gimnastici i plastici koju je savladao na Institutu Žaka Dalkorza, a u koreografije je unosio i elemente iz srpskih narodnih igara.
U predratnom periodu pristupio je revolucionarnom pokretu, aktivno učestvovao u skautskoj organizaciji i komponovao revolucionarne pesme. Od okupacije 1941. živi u Podgorici, a kao pripadnik Narodnooslobodilačkog pokreta 26. juna 1942. izvodi diverzantsku akciju bacivši bombu u menzu gde su se hranili italijanski oficiri. Tom prilikom poginula su dva, a ranjeno više oficira. Uhapšen je, izveden pred Preki sud u Nikšiću, koji ga je osudio na smrtnu kaznu. Baletska škola „Lujo Davičo“ u Beogradu, osnovana 1947. godine, od 1960. godine nosi njegovo ime.
Ana Milošević i Slađana Vasiljević
